Odrastanje

Odrastanje – PDF verzija

         mudrovanje

            Dodjemo do nekih saznanja iz nase dalje ili blize proslosti, te ta svoja saznanja pretocimo u pricu iz tog vremena i tako nastaje roman.

            Prica moze biti o obicnom coveku, koji je ziveo sasvim obican zivot, moze biti prica i o neobicnom coveku i sasvim neobicnom zivotu, onda takva prica postaje interesantna, prvenstveno iz razloga sto nam ona salje neke poruke i prosiruje nasa saznanja iz vremena koje ta prica obradjuje.

            Nisam dosao do nekih saznanja iz nekog vremena, za koja bih smatrao da bi bila interesantna za citaoca, medjutim shvatio sam da se moze pricati i o svom vremenu i svom zivotu, te iako nismo napravili neke pomake, koji bi se mogli smatrati kao da su oni obelezili neku epohu, mi te svoje zivotne puteve mozemo ispricati i biti sigurni u to da su oni slicni zivotnim putevima vecini onih koji su spremni da pricu saslusaju, jos ako tome dodamo da svaki covek smatra da je njegov put zivota drugaciji i interesantniji od zivotnog puta drugih i da je bas on taj koji treba da bude obelezen, onda sam pomislio da bi bilo zgodno da ja ispricam pricu u kojoj cu vam reci kakav je bio moj put zivota.

            Iako ova prica nije prica o mom zivotnom putu, ja cu je usvojiti kao svoj put zivota i pokusati da i vas u to ubedim.

            Nekako sam misljenja da je svaki covek pomalo pisac, te onaj koji je vestiji u manipulisanju sa svojim citaocima, mi ga prihvatamo kao boljeg pisca, vestina nije samo u sposobnosti pripovedaca, pisca, vec i u odabiru tema ili jos preciznije, pogadjanju tema koje ce se svideti vecini onih koji su skloni da dopustaju da se njima manipulise, doduse za sposobnost za mmanipulisanje potrebna je i ‘dobra praksa’ ili tacnije receno dobro poznavanje ljudske psihologije ali i predmeta ili zbivanja o kojima se pise, sto znacitreba odabrati dobru fabulu i dobro je predstaviti pozeljnom citaocu.

            Bice mi drago ako vas ubedim da  je prica koju zelim da vam predstavim kao svoj put zivota i ako vam se ova prica dopadne, jer ce mi to znaciti da sam se tokom svog zivota osposobio za manipulatora, koji svojom pricom obmanjuje one koji zele da dodju do nekih saznanja.    

            Ovom obmanom necu vama nikakvo zlo napraviti, cak sta vise, mislim da vam ona moze samo dobro uciniti, jer ce vas poduciti, ako ne necem sto bi bilo od neke istorijske vaznosti, a ono tome da i vi sami steknete neka saznanja o obmani i u slucaju nuzde, da ta saznanja iskoristite kao zastitu ili kao mogucnost da i vi sa nekim manipulisete, u svakom slucaju nama je sevjedno, da li mi sa nekim manipulisemo ili da neko sa nama to cini, jer je i tako ceo zivot sastavljen od toga da neko nama manipulise ili da mi sa nekim manipulisemo.

            Ovo sto ja zovem manipulisanje, neki nazivaju drugacije, sto zavisi od onog na koga se ova vestina primenjuje.

            Tako se to manipulisanje sa svojom decom zove vaspitavanje ili poducavanje, sto i nije nista drugo do toga, da svoju decu upucujemo da zive onako kako mi smatramo da je za njih najbolje, ustvari mi ih na taj nacin ne upucujemo na put zivota, sem u izuzetnim slucajevima, koji je za njih najispravniji, vec prvenstveno na onaj put kojim smo mi zeleli da idemo, iako, u najvecem broju slucajeva,  mi nikada tim putem zivota nismo isli.

            To sto smo mi imali sasvim drugaciji put zivota, od onog koji svojim potomcima pokazujemo, pravdamo time, da nama uslovi, koji su tada bili, nisu dozvoljavali da tim putem id3emo, sto je u najmanju ruku manipulacija samim sobom, jer uslovi i vreme u kojem zivimo, nikada nisu ti koji odredjuju kakav zivotni put treba da izaberemo, no to je deo neke druge price.

Druge manipulacije su, koje nas cekaju na prvom koraku naseg zivota i to one kojima smo izlozeni u susretu sa svojim vrsnjacima, a koje susrecemo u najrazlicitim prilikama, pocev od onih koje zovemo decjim igrama, pa do onih koje se nazivaju obrazovanjem.

            Svakako da je i samo obrazovanje, u najvecem broju slucajeva, manipulisanje onima koje zelimo da obrazujemo, jer ih mi ucimo onom sto mi smatramo da treba da znaju, najcesce onom cemu su nas drugi ucili i sto smo mi odabrali kao svoj put zivota.

            Ovde necu ni da spomenem one manipulacije, kojima smo izlozeni, kada nas neko zeli iskoristiti za ciljeve koji nisu dostojni pomena, kao sto su: mrznja, zavist, kradja, koji su manja zla od nekih drugih, koja stvarno ne zelim ni da pomenem.

            Hocu jos ovde da kazem da je, ustvari, svaki covek pomalo manipulator ili ako hocete, pomalo pisac, samo to neki cine usmeno kroz pricu, a neki kroz pismeno izrazavanje, uspesnost i u jednom i drugom slucaju je u zavisnosti od sposobnosti pripovedaca (pisca) ili od naklonosti slusaoca ili citaoca da isprati pripovedacevo izlaganje, sasvvim je nevazno za uspesnost pripovedaca kakive i kolike je skole zavrsio ili da je i sasvim nepismen, a za ovu mpoju tvrdnju  najbolji je dokaz slepi i nepismeni pevac Filip Visnjic cije pesme je ovekovecio Vuk Karadzic, a koje se i danas rado citaju i slusaju.

            Eto to su samo neke od tih manipulacija ili obmana, na vama ce biti da prosudite, da li su ove moje manipulacije neko zlo koje ne treba ni pokusati upoznati, sto ce reci, ovu pricu citajte samo ako mislite da vam ne moze u necem naskoditi.  

 

 

 

 

            pocetak

Rodjen sam kao sesto dete, tako da se i nije moglo ocekivati da cu nesto posebno obradovati svoje roditelje kad sam vec dosao na ovaj svet.

Nisam ja bio taj koji je imao nekog uticaja na svoj dolazak, niti sam na bilo koji nacin mogao uticati na svoju sudbinu, jedino gde sam o necem odlucivao bilo je to da mogu slobodno i do milo volje da placen ili da se na neki drugi nacin oglasavam, kako bih skrenuo paznju svojih roditelja na sebe i na svoje postojanje.

Toliku su slobodu sebi uzimali moji roditelji da me cak nisu pitali da li sam saglasan sa imenom koje su mi dali, nekako su mislili da samo oni imaju pravo da o svemu odlucuju sto je tada bilo vezano za moju sudbinu, ali ne samo tada nego i za sve vreme mog zivota, jer je i njima bila poznata cinjenica da i samo ime, koje ce jedinka dobiti na krstenju, uveliko odredjuje sudbinu novorodjenceta.

Eto tako sam ja dobio ime Ljubomir, s tim sto je na samom krstenju receno da mi se to ime daje kao simbol da necu dozvoliti nikom «da mi u torbu zaviruje».

Izvorno znacenje ovog imena bi trebalo da bude naznaka za nekog ko voli mir, tako da bi ovo ime trebalo da se pise kao ljubi mir, jeste da bi to tako trebalo da se tumaci, ali kako se ovo ime najcesce skracuje i omo mir izostavlja te ostaje samo ljubo, to o miru vise nema ni govora u ovom imenu, dok se osobe sa ovim imenom ponasaju najmanje prikladno svom imenu o ljubavi prema miru.

Plac ili kmecanje, odmah posle rodjenja i jos neko vreme odrastanja, nije bio moj izum, to je nesto sto je dato svakom zivom bicu vec samim cinom rodjenja. Pre bi se moglo govoriti o tome da je moj izum bio u tome sto sam nameravao da sam sebi krcim put zivota i da sam odredjujem svoju sudbinu, ne prepustajuci da to drugi rade u moje ime, a da bih to postigao morao sam prvo da ojacam.

Tako sam ja dao sebi zadatak da se celicim, moje celicenje je pocelo vec nekoliko meseci  posle mog rodjenja, zapravo cim sam navrsio tri meseca, dozvolio sam mojoj mami da me nosi na njivu i ostavlja na oranju dok ona seje krompir i kukuruz.

Posle je ta praksa, sa mojim celicenjem, nastavljena dok je taj kukuruz i krompir okopavan i zagrtan, zapravo celog prolece, da bih isto nastavio i preko leto dok su se livade kosile i zito zelo, pa na kraju i na jesen kad su se plodovi sa njiva ubirali.

Nisam ja za sve ovo vreme lezao u mekim dusecima, vec u kolevci u kojoj je bila slama prostrata, a preko nje gruba prostirka od kozije cekinje otkana, znao sam da se samo odricanjem svih udobrosti , moze cestito oceliciti i ojacati.

Malo sam ja za to vreme plakao, tek bih onda zaplakao kad bih pomislio da su me zaboravili, zapravo tek onda bih zaplakao kad dobro ogladnim.

Ovako ‘ocelicen’ tokom proleca, leta i jeseni, zimu sam spreman docekao i mogao sam slobodno svojim roditeljima pokazati da ja zanm hodati i da imam zelju da se ispred kuce, na obliznjoj nizbrdici, po snegu spustam, spustanje ili klizanje je bilo na bilo cemu  sto bi mi do ruku dosla, ali najcesce na sopsvenoj zadnjici i to onako goloj, jer bi mi se, od platna sklepana kosuljica, zadigla i nikako nije htela da se pokori mojoj volji i stoji zategnuta dok se ja niz breg spustam.

Ova neposlusnost mojih pomagala, jer bi me i dascice, na kojima sam se niz breg spustao, najcesce izdavale i ostavljale da se na vec pomenutoj zadnjici spustam, naucila su me da se ne sme svakom verovati i da u zivotu moras da nalazis prave oslonce i prave prijatelje.

Svakako da ce vam biti jasno, da sam ja morao doci do nekih ideja koje nece biti povezane sa nekim nasledjem, kad vas putem ovog kazivanja upoznam sa svojim prvim nastojanjem da nesto promenim u svom zivotu, a kako se to moje nastojanje da se pokazem kao neka originalna jedinka, pokazala vec posle prvih koraka koje sam ucinio i to u bukvalnom smislu prvih koraka, jer se moj prvi korak ka osamostaljenju u donosenju svojih odluka, podudarao sa mojim prvim koracima koje sam napravio po izlasku iz kolevke, ili tacnije receno tek nekoliko meseci nakon sto sam prohodao.

Ali da se vratim svom prvom kazivanju u kome sam vam rekao da sam rodjen kao seto dete, nisam vam rekao da su se pre mene rodila cetiri brata i jedna sestra, mozda vama to nista nece znaciti, ali mojim roditeljima je znacilo jer su imali vec cetiri sina i samo jednu cerku, sto bi zmacilo da bi se oni vise obradovali jos jednoj cerki nego petom sinu. Zapravo ja mislim da se moji roditelji i nisu mnogo radovali sto su dobili jos jedno dete i to iz vise razloga, a u prvom redu jer su to bila jos jedna usta koja je trebalo nahraniti i odenuti kad se i sa onima koja su vec tu bila tesko na kraj izlazilo.

Moram vam ovo malo bolje razjasniti de ne dobijete utisak da su moji roditelji bili neki namcori i neznabozci kojima su i rodjena deca smetala i bila suvisna, naprotiv oni su bili ti koji su verovali u boga i u njegovu milost sto im je toliku decu podario i nikako im ne bi na um padalo da taj boziji dar ne vole i postuju. Drugo je nesto bilo tu da utice na to koliko ce im taj boziji dar biti drag, e to drugo je bilo u tome sto je moj otac imao svoga oca i svoju majku, ali i jos tri brata i sto su i ta braca bila ozenjena i imala svoje zene i decu i na kraju sto su svi ziveli u jednom domacinstvu i sto im je imanje bilo jedva dovoljno da prehrani ovu mnogobrojnu porodicu i to ne za celu godinu vec tman toliko da im za bozic ne bi ostalo ni zrno zita od letine koju bi sa svog imanja ostvarili. Jos je nesto predstavljalo veliki problem za moju porodicu a to je smestaj.

Kuca u kojoj je moja porodica zivela imala je svega cetiri odelenja, koja su bila rasporedjena tako da su zadovoljavala samo one nejosnovnije potrebe, evo kako su ta odelenja izgledala. Na zivici je bilo ognjiste gde je domacica, u ovom slucaju moja baba, spremala rucak i veceru i gde smo se i mi mogli okupljati da se ogrejemo i posedimo oko vatre onda kad bi nam ona dozvolila, a to znaci onda kad bi ona zavrsila sa kuvanjem. Drugo odelenje je bila neka vrsta trpezarije, ja bih to radje nazvao predsobljem koje je pretvoreno u trpezariju, jer je jedino ono bilo dovoljno veliko da za trpezu mogu sesti odjednom odrasli muskarci medju koje spadaju oni koji su sposobni za privredjivanje, zene i deca su sedali za trpezu onda kad bi stariji zavrsili sa obrokom. Trece odelenje je bila jedna manja soba u kojoj su spavali deda i baba, dok je cetvrto odelenje bila isto toliko velika soba u kojoj su drzane namirnice.

Svaki od cetvorice brace su imali napravljenu brvnaru, velicine tri sa tri metra, ili tek nesto malo vece od  toga, u kojoj su spavali sa svojim zenama i decom. Citaocu ce biti jasno kakav sam ja mogao da imam smestaj u toj brvnari kad zna da nas je u njoj spavalo nas osmaro. Jos nesto je bilo zajednicko za moju porodicu, a to je da niko nije imao nista svoje licno i da je svom imovinom raspolagao moj deda.

Posto sam vas upoznao sa stanjem u kojem sam se nasao svojim rodjenjem i ne svojom krivicom ili zaslugom, onda se nadam da me citaoci nece mnogo osudjivati sto sam odlucio da preduzmem neke korake u resavanju svog zivotnog prostora i pronalazenju svog «mesta pod suncem».

Tako sam ja odlucio da potrazim druge roditelje, ovo moje trazenje drugih roditelja je bilo sracunato na to da svoje prave roditelje podstaknem da se zamisle nad svojom i mojom sudbinom, te da oni preduzmu odgovarajuci korake kako im se ne bi desilo da im i ostala deca krenu mojim stopama, te da kod nas sestaro, ostanu sami i samohrani.

Prilika da usvojim druge roditelje je bila tu na domak ruke, tek nekih trista-cetiristotine metara daleko od moje kuce, u susednom zaseoku.

Ako me upitate kakva je to bila prilika koju sam ja resio da iskoristim u resenju svog problema, onda bih vam ja to pokusao objasniti u malo poduzoj prici o porodici koju sam resio da usvojim kao svoju.

Pa evo te price.

Bila je to jedna pomalo priprosta i lakoverna zena, ciji je muz bio na nekom sezonskom radilistu u belom svetu, ostavljajuci nju i troje zenske dece da se brine o ovom domacinstvu, znajuci koliko im je stalo do toga da imaju bar jedno musko dete, odlucio sam da to budem ja.

Plan je bio jednostavan, trebalo je da se prikradem njihovoj kuci i da se sakrijem da prvog sutona, kada sam planirao da se placem oglasim, te da me oni tako pronadju verujuci da me je sam bog poslao njima kako bi ispunio njihovu molbu da im sina podari. Plan je u potpunosti uspeo, cak i u onom delu gde sam racunao da cu biti prihvacen kao od boga dar poslat i tako sam ja te veceri imao toplu kolevku iz koje su izbacili moju nesto stariju novu polusestru i ne samo novu kolevku, vec sam: svojom umiljatoscu, lepotom, doviljivoscu i pamecu, uspeo da od te iste polusestre preotmem majcino mleko i dobro se nahranim, ovim svojim cinom sam dokazao i narodnu poslovicu da «umiljato jagnje dve majke sisa».

Cela moja mnogobrojna porodica probdela je noc u bezuspesnom traganju za svojim odbeglim sinom, okrivljujuci moju sestru Maru za moj nestanak, jer je ona tvrdila kako sam se ja izgubio u obliznjem sumarku u nastojanju da je pratim dok je isla u kradju jabuka kod Markana. Nije samo moja porodica bila ta koja se dala u potragu za svojim sinom, vec su se u tu potragu ukljucili i ostali, ceo zaseok se dao u potragu da me pronadje, a kako me nisu pronasli u toku noci, potraga se nastavila i tokom dana.

Ko zna koliko bi me oni jos trazili, jer su vec bili pomislili kako su me divlje zveri odnele, okrivljujuci u prvom redu vukove, kao da su samo oni bili ti kojima bih ja mogao posluziti za dobar obrok, kazem ko zna koliko bi me jos moja porodica trazila da se nisu pojavili moji dusmani iz susednog zaseoka, koji su prijavili moje bekstvo i mesto u kojem sam imao nameru da se udomim.

Ne shvatajuci moje namere, moji roditelji su ovo moje bekstvo proglasili, sasvim neopravdano, da sam se ja izgubio dok sam pratio moju sestru pokusavajuci da i ja tako dodjem do ukusnih Markanovih jabuka.

Bilo kako bilo, za glavne krivce mog bekstva proglaseni su moja sestra Mara i moja nova pomajka. Mara je bila kriva, po tome kako je moja porodica ocenila, sto me nije dobro cuvala jer je za to bila zaduzena, a moja nova pomajka, zato sto nije odmah prijavila moj dolazak kod nje.

Marino pravdanje, da me nije primetila kad sam krenuo da je pratim, nije ni u cemu umanjilo njenu krivicu u ocima mojih roditelja, a pravdanje moje nove pomajke, kako je pomislila da me je bog njoj poslao kao ispunjenje njenih molitvi, ocenjeno je od mojih roditelja, ali i od ostalih komsija, kao cista lakovernost ili jos gore kao velika glupost, jer da je bog imao nameru da joj uslisi molitve podario bi joj da sama rodi sebi musko dete, a ne da joj salje nekog poput mene, posebno iz razloga jer nisam imao nikakve slicnosti sa njenom ostalom decom, niti sa bilo kim iz njene ili porodice njenog muza.

Ovaj moj pokusaj – koji i nije bio sracunat da zauvek napustim moje roditelje i usvojim nove, vec prvenstveno da svojim roditeljima dam do znanja da su oni sami duzni da preduzmu neke konkretne korake u resavanju problema koji su se odnosili na njih i nas, njihovu decu – vrlo brzo je dao pozitivne rezultate, jer su moji roditelju shvatili poruku koju sam im uputio i bili su dovoljno mudri da preduzmu odredjene i konkretne korake.

Nekoliko dana posle mog krstenja, moj otac je, kao mudar covek, shvatio poruku koju sam mu uputio samim svojim oglasavanjem, te se iz tog razloga uputio na rad cak u daleku Belgiju.

Kad mu je stigao aber da sam se ja odmetnuo od kuce u potrazi za novim roditeljima, jeste rekli su oni njemu da sam se ja, navodno, izgubio u sta on nikako nije hteo da poveruje shvatajuci moju pravu poruku, to je bio razlog da se on odmah vrati kuci i sa ustedjevinom od nekoliko stotina belgijskih franaka otvori malu prodavnicu robe koja se najvise tosila u mom i okolnim selima.

 

 

 

_____akcija

Seljani nisun trosili samo so, secer, kafu, petroleum i ostale kucne potrepstine, trosili su oni i alkoholna pica u prvom redu rakiju, koja je bila i najjevtinija ali i najuobicajnije pice koje se ovde konzumiralo i eto tako je uz, one sitne potrepstine, nasla svoje mesto i rakija u ovoj prodavnici, zapravo kafa i rakija su isle nekako zajedno, tako je i nastala izreka: „ne razdvajaj mi kafu od rakije – ako si mi prijatelj“.

Kada bi slusali one koji se smatraju upucenim u crkvene obrede, oni bi vam rekli da je vino blagosloveno i da se njime vrsi pricest, bili bi oni u pravo jer je to stvarno tako, ali moj otac je poslusao moj savet i proglasio i rakoiju za blagoslovenu, posebno onda kada se uzme u malo vecoj merici i kada se uz nju povede ozbiljan razgovor o ljudskim potrebama.

Rakija kod ljudi, na samo njoj poznat nacin, odveze jezik i jezik pocinje da daje razna577 obecanja, a data obecanja ili rec su ono sto coveka cini onim sto jeste i tesko onom ko se ne drzi svoje reci i svog obecanja, jer taj ce izgubiti svekoliko postovanje koje je kroz svoj zivot sakupljao, ali ne samo onaj ugled koji je on sakupljao, vec i onaj deo ugleda koji su mu preci u nasledje ostavili.

Tako se desilo da je prilikom jedne sedeljke uz rakiju, gde sam ja sedeo na krilu svog  kuma Rade Radukica i gladeci mu ponosne brkove rekao kako bi mi bilo drago da se sazida nova prodavnica, koja bi bila dostojna ugledu sela i seljana.

Kumu Radi, ali i ostalima je bilo jasno da moj otac nema toliko novca da bi sam mogao to ostvariti, zato je trebalo da mu svi priteknu u pomoc, svakako da sam ja racunao da ce kum Rade biti taj koji ce svojim ugledom i postovanjem koje uziva kod ostalih, biti taj koji moze na najbolji nacin da ovu akciju pokrene i u tome se nisam prevario.

– Ovako cemo – rece moj kum Rade Radukic – ja cu sa svojom celjadi sutra u kamenolom, cikam vas sve da postignete bar polovinu onoga sto cu ja u kamenolomu isklesati i doretati za novu prodavnicu i niti cu osramotiti sebe niti ovo dete – tu je pokazao na mene i podigao me sa svog krila da me i ostali vide

– To je moj kum! – uskliknuo sam ja, bacajuci mu se u zagrljaj i ljubeci ga, nastavljajuci da velicam njegovo cojstvo i junastvo, isticao sam ja kako sam ja odmah znao koga za svog kuma da odaberem, nisam propusti da spomenem i narodnu uzrecicu: «bog, pa kum!», dajuci ostalima na znanje gde je kome mesto u mom srcu i u mojim mislima.

– Zar sam ja bez duse i ponosa, te da dozvolim da si ti nekom preci od mene! – uzviknuo je na ove moje reci brat mog dede, Rade Katic.

Moj deda Petar je imao jos tri brata po ocu, koji su ziveli u zajednickom domacinstvu, jer se oni nisu podelili kad se moj deda od njih odelio. Bilo je to ugledno i veliko domacinstvo, koje je brojalo vise od trideset clanova, jedino su Radukici i Golici imali veca domacinstva od njih.

Reci cu vam da su mi i Golici bili blizak rod, jer je rodjena sestra mog dede bila udata za jednog od trojice brace Golica i ona mi je u toj porodici rodila pet striceva, doduse nisu to bili rodjeni stricevi ali su bili najblizi odmah iza rodjenih.

– Nisam ni ja tikva bez korena da se osramotim pred ovim detetom – rece Ile Golica, muz od sestre mog dede – nece ni moja biti poslednja sutra na megdanu u kamenolomu, videcemo mi «cija majka crnu vunu prede!» i ko ce se sutra svetlijeg obraza pokazati.

Rakija se i dalje polako pila, obisao je red nekoliko uglednih domacina da po ‘litrenjak’ poruce, dok na kraju nije i moj otac «za svoj cef« ‘dvolitrenjak’ na sto stavio.

Sto za kojim je ovo drustvo sedelo bio je sklepan od dve daske duge vise od cetiti metra, koje su ekserima bile prikovane za tri, pravilno po duzini rasporedjene, cute otpilane od malo debljeg bukovog trupca i klupe koje su se oko stola nalazile bile su slicne izrade, uostalom isti ih je majstor pravio.

Moglo bi se reci da se za tim stolom, dok se ovde rakija ispijala i dok je ovaj razgovor vodjen, nalazio ‘krem’ od uglednih domacina iz nekoliko sela i da niko od tih uglednih domacina nije zeleo da u necemu zaostaje iza drugih, sto bi se ovde slikovito reklo «niko ovde nikog nije preda se hteo propustiti».

            Cenili su oni jedan drugoga, ali je i svaki od njih hteo i mislio da je on taj koji treba da bude prvi ili bar da su svi oni medjusobno podjednaki.

Prestiz je cudna pojava koja ljude tera da cine i ono o cemu ni u snu nisu mislili da ce ciniti. Onim svojim zagrljajem i recima da mi je kum odmah posle boga i jos nekoliko pohvala koje sam na njegov racun izrekao, pogodio je ponos ovih uglednih domacina, ali ne samo ovih

koji su se nasli za ovim stolom dok se rakijalo i nadgornjavalo ko ce koga sutra nadmasiti, vec i mnogih, ma kakvi mnogih, skoro svih domacina u selu ali i u tri okolna sela.

Kako se ovaj razgovor vodio bas na svetog Iliju, kojim je povodom maj otac Ilija i posluzio onaj dvolitrenjak kao obelezje svog imendana, aber se o ovom razgovoru zacas proneo kroz cetiri sela.

Brzina prenosa vesti u ovom kraju je zadivljujuca, nema telefona ni telegrafa, nema ni onih koji su zaduzeni za sirenje vesti o nekom dogadjaju, a ipak se vesti sire brze nego tamo gde sve to postoji. Mozda je razlog brzini kojom se ova vest procula bio u tome sto se ovo dogadjala na svetog Iliju kad su svi praznovali ovog sveca i na taj nacin se nasli kod svojih kuca, a ne negde na njivama ili livadama, a mozda je razlog i u tome sto se malo sta znacajnoga ovde dogadjalo, dok je ova odluka domacina da svi slozno zalegnu na gradnji nove prodavnice i kafane, bio i te kako znacajan dogadjaj za ceo ovaj kraj, koji nikako nije smeo da bude od drugorazrednog znacaja.

Na ovom sastanku, ili tacnije receno rakijanju, niko nije spominjao drvenu gradju koja ce biti potrebna da se ova zgrada dovrsi, doduse toga sam se ja tek kasnije setio, ali sam po tom pitanju imao druge planove i oni su se uskoro pokazali kao vrlo dobro smisljeni.

Plan je bio jednostavan, trebalo je da ja odem do Peruska i da mu ispricam cime su se sve ovi ugledni domacini hvalili i sta su obecali da ce uraditi, rekoh mu da su namerno izbegli da govore o drvenoj gradji, jer je, navodno, meni i Perusku poznato da oni i nisu majstori od tog posla i da bi o tome jedino on mogao da nesto prozbori.

Perusko nije imao kola i volove, nije njegovo domacinstvo imalo ni odraslih clanova, tako da i nije bio u situaciji da ide u kamenolom, da kamen tamo kopa i dovozi do mesta gde je trebalo da se prodavnica podigde, ali je zato bio nenadmasan, u ovom kraju, kad je trebalo da se daske za gradjevinu pilaju i grede i ostala drvena gradja tese i obradjuje. Nije Perusko bio jedini koji se nije mogao nadmetati sa Radukicima u lomljenju i dovozenju kamena iz kamenoloma, ali nije bio ni jedini koji je znao da radi oko gradje, nema potrebe da istaknem da nije bio ni jedini koji je hteo da bude sudionik u ovom poduhvatu, jer je ovde ucesce postalo pitanje prestiza i ko je imalo drzao do sebe morao se ovde pokazati i ucestvovati.

Ranije sam rekao da je svaki domacin ovog kraja hteo da bude prvi ili bar jednak sa prvim i sta se onda drugo moglo ocekivati nego da se svi pokazu i dokazu, a kad se cetiri sela pocnu dokazivati, onda ovakva jedna kuca brzo bude zavrsena.

Eto tako su se ovi domacini isticali i dokazivali, a rezultat njihovog razgovora uz rakiju na Ilindan, bio je da se u novoj, sad nazvanoj ostarija, zgradi na sprat, «palila sveca» na Malu Gospojinu, jer je obavezu da «pali svecu» na taj praznik uzeo moj otac kao obavezu ako prezivi koleru od koje se bio razbolio, reci cu i to da je te godine ta «mala gospojina» bila praznik svih domacina ova cetiri sela, pa i mnogih iz drugih sela i obliznjih kasaba.

Nisam bio sasvim zadovoljan postignutim rezultatom, jer smo imali samo tri sobe i kohinju, koje su se nalazile na spratu iznad prodavnice (ovu prodavnicu cu od sada zvati ostarija, jer je pod tim imenom svima bila poznata), ali je ovo sada predstavljalo veliki iskorak u odnosu na ono stanje u kome sam ranije ziveo.

Prilikom ove kolektivne «mobe», dok je trajalo nadmetanje ko ce se vise istaci i dokazati, uskladisteno je kamena i drvene gradje, preostalo je toga po zavrsetku ostarije, vise nego sto je utroseno u samu ostariju, ovo mi je dalo ideju da razmisljam o novoj akciji u kojoj bi trebalo da se sazida, pored ostarije i stambena zgrada, tako da se postigne harmonija zivljenja, te da ni mi, Ilijina zena i deca, ne smetamo gostima u ostariji, ali ni da nama ne smetaju gosti koji se nalaze u toj ostariji.

«Nije presa uhvatila misa…», kaze jedna narodna poslovica, ova poslovica govori o tome kako nije dobro da se stvari »lome preko kolena», vec da je potrebno da se dozvoli vremenu da neke stvari pripremi i ucini neophodnim, isto tako ova poslovica ukazuje na to da covek i od  zivotinje, u ovom slucaju macke dok lovi misa, moze dosta toga nauciti. Znajuci za ovu poslovicu i uvazavajuci njenu pouku, resio sam da malo sacekam sa inicijativom o gradnji nove kuce, ovo i iz razloga jer sam procenio da nije proslo ni pet meseci od vremena kad sam svojim roditeljima dao do znanja da cu ih napustiti ako ne preduzmu prave korake, pa sam sad cenio da je i izgradnja ostarije sasvim dovoljna, bar za prvo vreme.

«Covek snuje, a bog ostvaruje». Nesto se planira i ostvaruje, a nesto se ne da ostvariti i kad se najbolje isplanira i pripremi, najbolje je kad se podudare zelje boga i coveka, a to se upravo meni dogodilo.

Rekoh kako sam pozeleo da sazidamo kucu pored ostarije i da je to bila moja zelja, sad cete vi pitati kakav je u tome bio udeo boga, kad napominjem da su nam se zelje podudarile, pa evo da ne duzim mnogo jer bi se moglo desiti da vam postanem dosadan pri pricanju ove price, bog je resio da pomogne ljudima ovog kraja, tako sto ce dosapnuti nekim politicarima, da bi bilo i u njihovom interesu ako bi prokopali kanal za isusenje Zdralovca, a ovaj poduhvat proglasili za javne radove koje drzava finansira.

Tako je ispalo da ovi politicari pridobiju narod ovog kraja za svoje stalne glasace i da u to ne moraju nista da uloze sem nekoliko «vatrenih govora», narod je i tako sve placao pa radovi na ovom kanalu i nisu bili neki veliki izdatak ako se meri po glavi stanovnika onih koji su te radove placali.

Da razjasnim kakav je uticaj mogao imati kanal i njegovo kopanje sa gradnjom kuce mojih roditelja, sam kanal nije imao bas nikakve veze sa gradnjom kuce, ali je i te kakve veze bilo izmedju inzenjera koji su radili na kanalu i njihovog smestaja za vreme rada na tom kanalu, sa potrebom da se gradi nasa kuca.

Na kanalu je radilo nekoliko inzenjera, kako je najbliza kasaba, gde bi oni mogli naci nekakv smestaj, bila udaljena vise od cetrdeset kilometara i kako u to vreme nije postojao neki redovan saobracaj koji bi tim inzenjerima omogucio da nesmetano stignu u kasabu, to su oni bili primorani da se smeste, a sta mislite gde? Pa u nasu ostariju i to u one nase tri spavace sobe. I eto nas opet u nasoj brvnari, tri sa tri metra, da se guramo spavajuci jedni preko drugih.

Cuo sam da je kod Jevreja najteza kletva kad nekog prokunu govreci mu «da bog da da imas pa da nemas». Ja sam spavao sa najstarijim bratom u jenoj sobi i u svom krevetu, znaci imao sam, pa makar to bilo samo nekoliko meseci, a sad smo opet svi spali na brvnaru i to bez ikakve jevrejske kletve, sto ce reci moralo se silom prilika, jer su ipak bili preci inzenjeri i radovi na kanalu od mene samog.

Dobro, sam sam ja to shvatio, nisu trebali da mi stariji objasnjavaju zbog cega je doslo do ovakvog obrta, ali kad je vec doslo do toga, onda sam nastojao da ostvarim deo svog ranijeg plana, a sad sam imao i ‘moralno pravo’ da pokrenem pitanje oko gradnje nove kuce, posebno jer se predvidjalo da ce ovi radovi trajati malo duze i sto ce se nametnuti kao nuzno da se, posle zavrsetka kanala, obave radovi i na ponoru, koji se nalazi na pedesetak metara od ostarije, jer bi u suprotnom kanal bio promasena investicija, a odvodnjavanje se pretvorilo u minimalno pomeranje mesta u polju gde ce se voda i dalje zadrzavati, sto bi u najmanju ruku izazvalo jos vece stete i nikakve koristi.

Inzenjeri su dosli jos u martu mesecu, kako bi izvrsili premeravanje i trasirali put gde su nameravali da kanal kopaju, a radovi na kopanju kanala ce odpoceti tek koncem maja jer ce se tek tada voda povuci i dozvoliti da radnici mogu da odpocnu sa izvodjenjem radova.

Trebalo je da budem dovoljno mudar pa da iskoristim vreme koje mi je stajalo na raspolaganju, rekao sam jos ranije da mi je i sam bog, svjom zeljom da pomogne ovom narodu, pomogao da i ja svoj plan sprovedem, sad je samo trebalo i malo lukavstva i tako se ja dosetim da prostrem pred narod glas kako ce inzenjeri zaposliti one koji se pokazu najvrednijima, a gde se bolje mogu pokazati nego bas tu pred njihovim ocima i to na gradnji nove kuce u kojoj ce oni stanovati tokom izvodjenja ovih radova kao i onih koje ce imati na ponoru.

Za gradnju ostarije bila je najzasluznija rakija, a za gradnju kuce u kojoj cemo stanovati, zasluga je pripala kanalu i jami u ponoru. Ja namerno necu da isticem svoju i boziju zaslugu, jer smo mi bili iznad toga, a svakako da je svakom jasno da je nasa zaslugu u svim zbivanjima bila najveca i da se to samo po sebi podrazumevalo, tako da bi prica o nasem udelu u tome bila cisto ponavljanje vec poznatoga.

Kako meni nije namera da se u bilo cemu ponavljam, niti da isticem svoj ucinak u necem gde se zasluga za postignute rezultate rasporedjuje na vise cinioca, to i nisam spomenuo da sam ja prvi takav glas dosapnuo Perusku i da je, ustvari Perusko bio taj koji je glas o potrebi da se dokazuje pred inzenjerima, pomalo tajanstveno prenosio na svoje prijatelja, a ovi posle na svoje i tako se taj glas sirio u nekoliko okolnih sela i svojim sirenjem podsecao na sirenje talasica kad se u mirnu vodu ubaci kamencic.

Ne bi narod bas poverovao Perusku, da je on ovaj aber javno prenosio, jer se o njemu pronosio glas u narodu kako je veliki lazov, ali ovakvo njegovo tajanstveno saputanje o potrebi da se nadmudre i podkupe inzinjeri, jos kad se znalo da su oni tu i da nameravaju da tu jos dugo ostanu, njegova prica je prihvacena kao istinita i ne samo kao istinita, vec i kao prijateljska poruka onima kojima je tu pricu ispricao.

Puce glas kroz narod i dogodi se, da se moja  porodica preseli iz nase brvnare, u novu kucu sa sest soba i to pre kraja maja i pre nego sto su i odpoceli radovi na kopanju kanala kroz zdralovac, tako smo resili sve nase probleme oko stanovanja. Nova kuca je gradjena po uzoru na stambene kuce u obliznjoj kasabi i niucemu nije za njima zaostajala.

            «I vuk sit i koze na broju» kaze jedna narodna uzrecica, kojom se opisuje neki uspesni poduhvat. Istina je da su svi oni koji su doprineli da se ostarija i kuca zavrse na nacin i u roku o kome sam vam pricao, dobili posao na kopanju kanala, a kasnije i na prociscavanju i sirenju jame u ponoru, ali je istina da su i mnogi drugi, koji nisu imali nikakve veze sa ovom gradnjom, radili na kopanju tog kanala i uredjenju jame. Zato sam i spomenuo onu izreku o vuku i kozama, jer sam ja dobio kucu, a niko nije bio ostecen u poslu koji se ticao kanala i ponora, bio bih jako zalostan ako vi zakljucite da sam ja hteo reci kako je narod koze, a da sam ja u ovoj prici vuk!

Pare sluze za to da se njima nesto kupuje, na kopanju kanala se radi deset sati i taj se rad posteno placa, sad su svi imali pare kojima se moglo kupovati, trebalo je da se nadje i ponuda robe koja je potrebna onima koji imaju pare za kupovinu i sta mislite koja je roba bila najtrazenija na ovom trzistu? To bi bar trebalo da znate, a vidim da bas niste u to najupuceniji i eto da vas ne mucim oko ovog pitanja i odgovora na njega, najtrazeniji artikal, posle napornog rada je, a sta drugo do rakija!

Ljudi su sad imali zaposlenje, imali su i pare, odmah se osetilo da je oskudica za ove ljude postala proslost i da se pred njima otvara nova perspektiva i zivot kakav su zeleli da imaju, pa makar se taj zivot sastojao samo od rada i rakije.

Sad sam se ja dao na zivljenje normalnog zivota, jer sam resio svoje stambene probleme, a otvaranjem radova na kanalu i ponoru, reseni su i materijalni problemi u mojoj porodici. Normalan zivot je podrazumevao da se pravilno razvijam kako u fizickom, tako i u psihickom smislu, pravilan razvoj je podrazumevao da se ponasam u saglasju sa mojim godinama, sto je znacilo da treba da pronadjem sebi drustvo za igru, jer se od mene sada samo to i ocekivalo.

Po prvi put sam u svom zivotu osetio da nisu jedini covekovi problemi hrana, stanovanje i oblacenje, shvatio sam koliko je bila besmislena poruka starijih kad su govrili da se svi problemi mogu izreci sa tri reci «use, nase i poda se», odbacujuci ovo njihovo vidjenje zivota i njegovog smisla, uvideo sam koliko se ja od njih razlikujem, zato sam i odlucio da dam drugaciji smisao svom zivotu i da sasvim odbacim neke od njihovih primata zivota u prvom redu ono «poda se», a umesto toga da za najvazniji deo u smislu zivota proglasim igru.

            svaka ptica svome jatu…

Dosadili su mi ovi stariji, samo o poslu i rakiji pricaju, a meni se igra samo je trebalo da pronadjem drugare koji imaju iste zivotne ciljeve i eto mene sad u potrazi za prijateljima.

Ostarija i kuca su napravljene pored ceste i izdvojene su od sela, zapravo one su se nalazile na pola puta izmedju dva sela, a najbliza kuca je bila udaljena skoro pola kilometra. Nije to neka razdaljina koja bi me omela da je predjem i sretnem se sa drugarima koji su stanovali u tim kucama, ali je tu bio i drugi problem koji je trebalo resiti, naime trebao sam pronaci nacin da saznam da li su ti drugari kod kuce kad ih potrazim ili nisu, ako bih svaki put kad ih zelim naci to cinio prepustajuci se sretnim slucajnostima, doveo bih sebe u zavisnost od srece i sticaja raznih okolnosti.

Svakako da vam je jasno da ja nisam bio tog kova i da je prepustanje srecnim okolnostima, onoga sto nameravam uciniti, za mene predstavljalo neprihvatljiv cin jer bi to znacilo da sam prihvatao cinjenicu da se sve u zivotu desava po necijoj zamisli i da je taj neko cija se volja i zamisao sprovodi izvan mene i dometa mog odlucivanja, znaci trebao sam, kad pronadjem drugare, da pronadjem i nacin na koji cemo komunicirati i na razdaljinu a ne samo u direktnom kontaktu.

Necu da vam otkrivam tajnu, na koji sam nacin resio probleme oko komunikacije, ali cu vam reci da sam svaki put sa stopostotnom sigurnoscu znao gde se u momentu mog interesovanja, nalaze drugari sa kojima sem zeleo da se igram. Nepogresivost moje metode je bila tolika da mi se nikad nije desilo da pogresim vreme i mesto gde se mogu naci sa svojim drugarima, ali mi to nije bilo dovoljno i resio sam da ostvarim takve uslove da ja ne moram da trazim te drugare, vec da ti drugari traze mene i da na taj nacin vrsim odabir igara kojima zelim da se igram, ali i drugara sa kojima to zelim da radim.

Sve se pocelo odvijati prema mojim zeljama, jedine smetnje koje bi me povremeno ometale u tome dolazile su od mojih roditelja, koji su umislili kako ja svojom samovoljom ugrozavam neka njihova prava, koja su, kako su oni misli, stekli samim tim sto su ucestvovali u mom pojavljivanju u ovom svetu ili jos tacnije receno, oni su me rodili i oni imaju pravo da o svemu odlucuju sto se odnosi na mene, moje vaspitanje i moj zivot. Na svu srecu ove smetnje nisu bile ceste, tako da sam imao dovoljno vremena da se razvijam i ponasam onako kako ja zelim.

Moj prvi komsija Zeran, koga sam mogao da cujem kad place, jer je bio dovoljno grlat i glasan, da razdaljina od nekoliko stotima metara nije predstavljala prepreku koja bi omela rasprostiranje zvuka od njegovog placa, plac mu se nije mnogo razlikovao od rike magarca, kojeg su, usput receno, drzali i koji se redovno oglasavao u odredjeno vreme dana, tako da je predstavljao zamenu za oglasavanje sata sa crkvenih tornjeva ili sahat kula, koje mi ovde nismo imali i o kojima smo nesto znali samo po cuvenju od ljudi koji su imali prilike da to vide negde u belom svetu.

Zeran i magarac bi se naizmenicno javljali svojim obavestavanjem, Zeran da je opet dobio «nicim zasluzene» batine, a magarac da nas obavesti cemu je sada vakat, obicno se magarac oglasavao onda kad je trebalo da se priprema za neki od obeda, bilo da se radi o rucku, uzini ili veceri.

Ova dvojica su se jos po necem razlikovali kod svog oglasavanja, naime magarac bi bio privezan za neki kocic na njihovom bregu, gde su ga ostavljali da pase kad za njega nije bilo neklog posla, breg je bio dosta prostran, tako da se on uvek nalazio na drugom mestu odakle se oglasavao, dok je Zeran to uvek cinio sa svog uobicajenog mesta.

Zeranovo mesto na koje se smestao dok je plakao, pomalo je podsecalo na  price iz svetog pisma i tamosnjeg zida placa, jer je to mesto bilo ispod njihovog javora, gde bi se on prvo smesti sedajuci na podeblju javorovu zilu, koja je zbog nagiba zemljista na kojem je javor rastao, kao i zbog erozije koja je nastajala zbog topljenja snega ili padanja kise, gde se voda niz breg slivala, dobrim delom bila iznad povrsine zemloje, taman toliko da je on komotno mogao da sedne i da onda pusti svoj glas.

Zeranovo oglasavanje me je inspirisalo te sam se oprobao i u pisnickim vodama, to ce ujedno biti i moje prvo pesnicko ostvarenje, pesma i nije neko veliko knjizevno delo, ali joj se mora priznati daje koristtila sve elemente pesnicke umetnosti, svakako da je rima moralka imati prioritet, a to moje pesnicko dostignuci glasi ovako:

Rici buci magare,

Eno dole u bare,

Zakla baba junicu,

Dace placki guzicu!

Mozda u vama ova pesma i nece probuditi neka velika ushicenja, ali je ona kod  Zerana imala sasvim dobar ucinak te vrlo brzo prestajao sa placem, bila je to pesma po meri njegove duse ali isto tako i moje, jer je i mene zaustavljala u protestu zbog primljenih ‘nezasluzenih’ batina.

Zerana sam ovim svojim umettnickim ostvarenjem vrlo lako mogao da utesim, ali sa magarcem je vec bilo teze, jer se on nije osvrtao na sva moja nastojanja da ga zaustavim u njegovom oglasavanju, iz ovog primera sam izvukao i neke zakljucke, a to je da se ne moze svakom ugoditi i da je mnogo tesko promenuti stecene navike kod kod ljudi ali i kiod zivotinja.

Desetinu metara od Zeranove kuci bila je  Ostojina kuca, Ostoju nisam mogao cuti da place, ne verujete valjda, da on nikad nije dobio batine i da nije plakao, verovatno da je za prostiranje njegovog placnog oglasavanja ta razdaljina bila nepremostiva.

Kasnije kad smo malo odrasli i kad smo poceli da se sepurimo, pevajuci ispod sela i na taj nacin najavljivali curicama ko im na prelo dolazi, za Ostojino pevanje su devojcice smislile uzrecicu da «nije svacije ispod sela pevati», jer ga ni one ne bi cule dok  najavljuje svoj dolazak na prelo.

Kako kasnije necu pricati o prelu i curicama kod kojih smo odlazili, iskoristicu priliku da sada o tome nesto kazem. Na prva prela sam poceo odlaziti jos dok nisam napunio ni dvanaest godina, tada smo mi mladji odlazili na ta prela da slusamo sta stariji  pricaju i da ucestvujemo u ‘prelskim igrama’, sto bi znacilo da se ucimo kako se treba ponasati na tim prelima, jednom recju, neka vrsta domaceg vaspitavanja mladezi.

Malo je to bilo drugacije kod onih koji su ubrajani u momke, nazalost ja sam se ‘zamomcio’ tek poslednje zime mog boravka u zavicaju i nemam neko iskustvo o kome bih mogao mnogo govoriti, jer i nisam imao neke posebne dozivljaje sa tih prela i iz vremena mog ‘momkovanja’ u zavicaju. Sve u svemu moji su se dozivljaji na tim prelima svodili na to da bih, pored pevanja i igranja, ponekad stipnuo neku od devojcica mog uzrasta ili godinu-dve mladju od mene, ali je za mene i to bilo vredno da se pamti i da se budem sasvim zadovoljan.

            stvaranje carstva

Zeran i Ostoja bili su stariji od mene nekoliko meseci, ma kakvi nekoliko meseci, bili su stariji vise od pola godine i trebalo je da primenim veliko lukavstvo, kad bih imao nameru da ih namamim da dodju kod mene da se igramo.

Sad cete vi reci, sta je to pola godine tamo ili ovamo, jeste i meni sada to nije neko vreme, ali onda kada sam imao tek dve i po godine, ono pola godine i nesto vise, bilo je i te kako veliko vremensko razdoblje, skoro nepremostivo kada se zeli nametnutni svoja volja u izboru igre i mesta gde ce se ona odvijati.

Vremenom se moje carstvo sirilo, jer sam za svoje podanike pridobijao i druge decake, od kojih su neki bili stariji i vise od cele godine, ali je u daljem protoku vremena bilo i onih koji su bili mladji i koje nismo mogli iskljuciti iz igre jer je postojalo vise objektivnih razloga koji su nam nametali obavezu da i mladje primamo u svoje drustvo. Ti mladji su nam u najvecem broju slucajeva sluzili kao ‘pomocno osoblje’, oni bi uglavnom isli po odbegle lopte, cime su sprecavali da dodje do svadje oko toga cija je krivica sto je za trenutak igra prekinuta i ko treba da ide po te lopte.

Mladje saigrace sam proglasavao za kurire, moji najvredniji kuriri su bili Dusan i Djordje, najvaznije je u celokupnoj organizaciji moga carstva bilo to sto se svako naredjenje moralo bezpogovrno izvrsavati, jedino od ovoga je bilo vaznije to sto su naredjenja izvrsavana sa puno volje i ljubavi, a izvrsioci su time sticali poene u napredovanju od pomocnog u ravnopravno clanstva mog carstva.

Stariji, kao Sironja i Boca, su hteli da preuzmu zapovednistvo u mom carstvu, te sam tu imao grdnih nevolja dok nisam sve ovo doveo u red. Vama moze ova moja borba za ocuvanje carstva, izgledati kao nepotreban strah ili nepotrebne sumnje, ali meni nije to tada tako izgledalo, jer su Sironja i Boca bili stariji od mene vise od dve godine, a upustiti se u okrsaj sa njima predstavljalo je pravi podvig, jos kad se iz tog okrsaja izidje kao pobednik, onda je ta pobeda nemerljivo velika i velicanstvena i eto ja sam Bocu u toj borbi pobedio, a Sironja se priklonio mom carstvu kao ravnopravan suvladar, sto bi se reklo, nadmasio sam i rimsko carstvo jer sam umesto trijufirata, koji su oni imali, uspeo da svoju vladavinu zadrzim na dualizmu.

Igre su bile raznovrsne i prilagodjene nasim zeljama i mogucnostima, zelje su uvek raznovrsne i dosta puta nemoguce za ostvarenje, a mogucnosti su vezane i sa godinama koje smo imali. Tako su prve nase igre bile povezane sa mogucnostima da se sakrijemo od pogleda onoga ko je zaduzen da nas pronadje, mi smo ovu igru nazivali skrivalica, vremenom smo uvezbali i druge igre kojima smo davali imena kao sto su: klis, kevanje, igre magaraca, ukolo-iskola, hopa-cupa i druge.

Svoje carstvo sam uredio po svim ljudskim zakonima, nije bilo dozvoljeno da se kod igre bilo kome namesta pobeda, jer je pobeda morala biti «cista ko suza» i pobednik je bio onaj ko u toj igri nadigra ostale saigrace, uostalom svaki od nas je pamtio samo one zavrsetke igara u kojima je on pobedio, tako da smo svi bili pobednici, jer su svi i pobedjivali, doduse neki redje neki cesce, ali kao sto rekoh da smo samo pobede pamtili i belezili, to je onda svaki od nas bio pobednik i tako smo mi izmislili izreku koju ce nam, nekad kasnije, neki pokusati da ukradu i prisvoje kao svoju, ta nasa izreka je glasila «samo pobede se broje i samo pobede su vazne!»

Postojale su i druge igre, koje ja nisam ovde naveo, jer one i nisu bile igre, vec pre svega neke aktivnosti koje su bile prikladne vremenskim prilikama i godisnjim dobima, te aktivnosto ili igre, mogu se svrstati i u sportsko nadmetanje, ali su u svakom slucaju bile merilo nasih hrabrosti.

Aktivnosti ili igre, kako god hocete da ih nazivate, bile su: plivanje, sankanje, klizanje na ledu, skokovi u vodu, skokovi u dalj ili vis, penjanje na drvece i drugo.

Ako me upitate za sta je tu bila potrebna hrabrost, moram vam reci da cu se takvom pitanju zacuditi i da cu biti iznenadjen kako ne shvatate da je, recimo za spustanje na obicnom parcetu daske ili nekom slicnom predmetu, sa brega cija visina od podnozja do vrha prelazi pedeset metara, dok mu je povrsima pokrivena snegom cija se povrsima zaledila i po kome se moras cetvaronoske verati da bi se do vrha popeo, jos kad nikako ne znas gde ces se zaustaviti, pa makar ti se desilo da ti daska na kojoj si sa vrha krenuo, negde usput odluci da sama ode svojim putem i da tebi ostane jedino resenje da na sopstvenoj zadnjici put niz breg nastavis. Jos manje je za verovati da ne prihvatite cinjenicu da se grane sa drveta mogu lako polomiti ako niste dobro ocenili njihovu izdrzljivost vase tezine, pa eto zasto me iznenadjuje da neko ove i druge aktivnosti ne bi morao povezati sa potrebom da se njima bave samo hrabri momci.

Kod ovog spustanja niz sneznu padinu, pocinju i prva nasa umetnicka stvaranja, ne znam tacno ko je prvi smislio krilaticu, dok se niz padinu spustamo, svakako da cu ja to sebi pripisati i to iz razloga sto sam nekoliko puta od svoje babi dobio batine, a krilatica kojom smo se oglasavali u tim slucajevima bila je «bezi s’ puta ide baba ljuta», ova opomena uz ostar vrisak «ulevala je strah u kosti», svakom ko bi se u tom momentu nalazio na putu kojim smo se spustali, najveci strah bi se dozivljavao onda kada bi taj neko ko se na ovaj nacin oglasio, usput naletio na neku dzombu na klizalistu, jer bi u tom slucaju bile dve «ljute babe», koje nekontrolisano, vise lete nego sto se klizu po padini, tad bi se stvarno «ledila krv u zilama» onima koji se u tom trenutku nalaze blizu staze za spustanje.

Bio je jos jedan zimski sport koji je stvarno bio opasan, a to je klizanje po ledu, e sad vi mislite to je ono kada se danasnja omladina slicuga na klizalistima i kad padanje ne predstavlja neku opasnost, sem u retkim slucajevima kad moze doci do lakse povrede kod nezgodnog pada. Nase klizaliste je bilo drugacije i mnogo opasnije.

Ovo moram malo bolje objasniti, pa zato moram poceti od «Pontija Pilata», iako ovaj jadnik nema nikakve veze sa nasim klizanjem na ledu. Ranije sam spomenuo ponor koji je bio nedaleko od moje kuce, spomenuo sam i kopanje kanala kroz Zdralovac, jos sam spomenuo da se voda iz polja povlacila tek negde krajem maja, a sad cu vam reci  i to da je ta voda punila polje, pocev od jesenjih kisa pa sve do prletnjeg kopnjenja snega sa samog polja, ali i sa okolnih, dosta visokih, planina.

Sad cu poceti onako kao da vam pricam neku pricu, zato cu ovo staviti pod navodnike i da znate da to nema nikakve druge veze sa ovom pricom, sem «umetnickog izrazavanja».

            «Dosta rano se u jesen napuni polje vodom, moglo bi se reci vec koncem septembra, ali svakako najkasnije u oktobru mesecu polje je vec puno vode, jos je nesto karakteristicno za moj zavicaj, a to je da se retko desi da oktobar ne donese i mrazeve, jasno vam je da mrazevi zele da vodu zalede i da u tome uspevaju, sad je samo pitanje koliko je taj led debeo i kolika mu je moc izdrzljivosti tereta koji se na njega stavlja, a da ne popusti i pukne, eto kad se desi da led pukne onda ce teret koji se na njemu nalazi propasti u vodu i tako ‘otici pod led’. Nismo mi bili, mislim na decu mog carstva, sa velikim iskustvom, iako smo bili prepametni, da procenimo kolika debljina leda treba da bude da bi izdrzala nasu tezinu, tako da nam se cesto desavalo da se brzo vracamo sa klizalista i to ‘mokri do gole koze’, sad kad se to desi u plicaku i nije toliko strasno, ali strasno je onda kada se to desi i tamo gde je voda duboka, mogu vam reci da je dubina vode mestimicno prelazila i deset metara i da nam se jednom ili dva puta desilo propadanje pod led i na toj dubini, na svu srecu niko nije stradao u tim propadanjima».

Prica je tu, a vi procenite da li je trebalo hrabrosti da se na tom ledu klizemo.

Sto da vam malo ne pricam i kako je izgledalo moje rodno mesto, ako vam to ne kazem, onda vi mozete pomisliti kako se ja stidim svog rodnog mesta i svog zavicaja, dok sam ja uvek bio ponosan na svoj zavicaj i svoje poreklo, te bi me iz tog razloga bolela nepravda za koju bih sam snosio odgovornost, jer bi vam dozvolio da steknete pogresan utisak o mom odnosu prema mom rodnom zavicaju.

Prvo sto mi pada na pamet jeste da vam kazem do sam ja rodjen ispod Troglava, to je najvisi vrh na Dinari. Ispod Troglava i Dinare se prostire, dugacko i siroko Livanjsko polje, taman negde po sredini tog polja se desilo da ja dodjem na svet, e to sam sad ja birao, jer nigde na svetu ne postoji takve lepote, kakva je bas na mesto mog rodjenja.

Car i lepotu polja upotpunjavaju i planine koje ga okruzuju, prvenstveno Sator planina, sa svojim jezerom, ‘bistrim kao oko devojacko’ na ovu planinu se nastavlja  Staretina, koja u malo cemu, kad je lepota u pitanju, zaostaje za Satorom, da tome dodam da je polje ravno, jedino ga nekoliko potoka, koji odvode vodu iz polja do ponora, najveci ponor se nalazi pored moje rodne kuce, presecaju i cine, na tim mestima, valovitim, potoci su kratki, na pocecima su i plitki, a sto vise idu ka ponorima, to im je i dubina veca, ponegde dostize do deset metara.

Obicno se polje napuni vodom rano u jesen, kad se i ponori zaguse, tada se potoci i deo polja oko ponora napune vodom, a putnik-namernik, koji se tada tu zatekne, pomisli za sebe da je nedovoljno obrazovan, jer mu nije bilo poznato da se ovde nalazi jezero, a «jezero» u to vreme bas lepo izgleda i prostire se na sve strane u nedogled.

Zima i mrazevi, uz pomoc ponora, isuse polje i tada ostanu samo popucale sante leda, izlomljene i razastrte po polju, kao da je neka nevidljiva ruka taj led polomila i po polju pobacala, a pogled na polomljene ledene sante, posmatraca uverava da se nalazi u ‘Ledenom gradu’ iz bajki o ledenij kraljici.

Topljenje snega i proletnje kise, ponovo pune polje vodom, tako da opet imamo jezero, koje ce tu biti do kraja maja, da bi zatim prepustilo svoje mesto zelenim livadama i pasnjacima.

Njive se nalaze ispod planina i tek poneke zalaze u polje i to samo na onim mestima gde se voda ranije povlaci, tako da se mogu sejati proletnje kulture, najcesce pasulj krompir kukuruz i kupus. Jos samo da dodam da je Dinara obrasla sumom i to uglavnom jelom i bukvom.

Svakom je njegov zavicaj najlepsi, pa tako i meni moj, nisam siguran da sam vas ubedio u njegovu lepotu, siguran sam da ste u stanju proceniti, koliko je bilo veliko i mocno moje carstvo, ako se meri arsinom koji odredjuje prostor za izvodjenje decijih igara, jos sam siguran u to, da ce mi svako dete zavideti kad procita ovu moju pricu, ili bar deo price, koji se odnosi na opis mog carstva, jer mislim da nema deteta koje toliko carstvo ne bi za sebe pozelelo.

O svemu sam vam pomalo pricao, a usput zaboravih najvazniji dogadjaj da spomenem.

Nekako mi se moje carstvo cinili pomalo neobicno, nikako da shvatim sta mu nedostaje, tu je prostranstvo i mesta za igru i druzenje, tu je lepota prirode, tu su odani podanici, koji su to postali silom ili milom, meni je to tada bilo svejedno, pa ipak se osecala neka praznina i konacno sam shvatio da u stvari mome carstvu nedostaje carica.

Tako ti se ja resim da se zenim, ne bih se ja ni setio sta nedostaje mom carstvu, da se tu nije nasla Jela. Jela je bila najlepsa devojka, bar za mene, u selu, zato sam ja odlucio da je prosim, svakako da je ona pristala i to odmah, nije je trebalo dugo ubedjivati i sad sam ja pomislio da sam resio sve probleme mog carstva, prvenstveno sam pomislio da sam resio svoje ljubavne probleme, jer je najlesa i najpozeljnija udavaca pristala da se uda za mene.

Bilo bi to tako i sve bi se lepo zavrsilo da se tu nisu umesale i druge sile, te druge sile su bile meni nepoznate i nerazumljive, ali i pored toga one su bile jace i mocnije od mene i mog carstva.

Zapravo radilo se o tome da je Jela bila moja kuma,  kumstvo se ovde smatralo za svetinju i nije bilo popa koji bi hteo da venca dvoje kumova, druga sila je bila u tome sto se odnekud pojavio Mladen.

Sad vam mora reci nekoliko reci o tom Mladenu, koji je sada postao moj najveci rival u ljubavi.

Dodje jednog proletnjeg jutra, pevuseci neku lepu nepoznatu pesmu, jaseci na konju, vidjen momak, svratio je u ostariju i nekako odmah stekao naklonost sviju gostiju koji su se u tom trenutku zatekli u ostariji, bio je nekako drugaciji od ljudi koji su ovde navracali, odmah se videlo da nije iz ovog kraja ili bar da nije seljak, bio je i drugacije odeven, ali se drugacije i ophodio sa ljudima, nego sto je to bilo ovde uobicajeno, odmah je rekao da se zove Mladen i da je ovde dosao kao inzenjer koji ima nameru da izvrsi neka ispitivanja.

Ispostavilo se da je njemu najvise odgovaralo da bude smesten kod nas, jer je i lokacija njegovog ispitivanja bila bas u ovom podrucju, drugi razlog, za njegovu odluku da se smesti kod nas, bio je taj, sto i nije bilo drugog mesta gde bi se on mogao smestiti za vreme svog boravka o ovom kraju.

Sto je najgore od svega, taj se momak i meni dopao, nekako smo se sprijateljili, ne bas odmah, ali kako je on ovde prveo celo prolece i leto, to nase prijateljstvo je postalo kao da je ono odvek bilo medju nama, vise i nisam znao kad smo se mi zapravo sprijateljili. Cesto se desavala, da navece pred spavanje, posebno onda kad je lepa mesecina, sednemo na stepenice ispred kuce i da on tiho peva neke lepe pesme, za koje je govorio da su starinske, «to su ti pesme iz starine», rekao bi mi on.

Tom Mladenu se svidela Jela i on se odmah u nju zaljubio, nije to bila nesrecna i neuzvracena ljubav, jer se i Jela u njega zaljubila, posle mi se pravdala, govoreci kako ona mene najvise voli, ali kako smo kumovi i kako od naseg vencanja ne moze biti nista, to je ona resila da se uda za Mladena, mada njega manje voli nego mene.

Verovao sam da ljudi samo istinu govore, bilo mi je drago sto sam na prvom mestu u Jelinom srcu i bilo mi je sasvim u redu da se ona, u tom slucaju, uda za Mladena.

Pred kraj leta te godine, veseli i zgrljeni, odose Jela i Mladen iz mog carstva, ali nikada nisu otisli iz mog srca, iako sam spoznao da su me oboje prevarili i da je Jela, u stvari, samo Mladena volela.

Posle ovog prvog razocarenja, prestao sam da reazmisljam o zenidbi, a i zasto bih kad sam i ovako imao lep i ispunjen zivot u kome zene nisu imale svoje mesto, shvatio sam da ce doci vreme kad ce se i za njih naci mesta u mom carstvu i zivotu.

            umece igre i maste

            «Nasa masta moze da ucini sve sto nam na pamet padne», ‘jezero’ u prolece i potoci preko leta, bili su idealna mesta za kupanje, za nas su stariji govorili da se mi ‘brckamo’, kao mi se ne kupamo samo se igramo u plicaku. Doduse mi nismo jos imali razvijenu tehniku koju su stariji nazivali plivanje, ali smo zato imali razvijenu mastu i mi smo pomocu nje mogli da na vodi i u vodi dozivljavamo i radimo sve ono sto smo hteli, a sto stariji nikada ne bi uspeli, pa ma kakva im tehnika i tehnologija stajala na raspolaganju.

Ne samo da smo mi mogli  postizati «cuda nevidjena», igrama na vodi i oko vode, nego smo ta cuda postizali svuda gde smo hteli i gde bi se nalazili, za nas nije bio nikakv problem da se u sred bela dana i to na cistine bez ikakvih prirodnih ili vestackih barijera, sakrijemo od nezeljenih pogleda, dovoljno je bilo da samo dlanom pokrijemo oci i eto nas nevidljivima za sve one koji bi hteli da nas, mimo nase volje, vide.

Postati nevidljiv je bila jedna od nasih vestina, ali to nije bila i jedina nasa vestina, reci cu vam jos samo nekoliko tih vestina i na tome cu zavrsiti svoju pricu o vestinama, jer bi svako dalje kazivanje dovelo do odavanja «velikih tajni» koje smo se zarekli da ih necemo odavati i kojima smo mi bili obdareni i sami ih pronalazili i uvezbavali, primera radi nama nije predstavljalo nikakv problem da se nadjemo na krovu neke kuce ili na najvisem vrhu okolnih planina, dovolno je bilo da samo to zamislimo i eto nas tamo gde smo zeleli da budemo, mogli smo mi i da postanemo sta god pozelimo u jednom trenutku, ali rekao sam da necu da vam odajem nase tajne, te cu ovim zavrsiti sa kazivanjem o tome sta smo sve mogli biti i sta smo sve mogli uciniti.

Nazalost nama se zurilo da odrastemo i da usvojimo vestine koje su imali stariji, a usvajati vestine starijih je znacilo da zaboravimo svoje.

Vidim da ste se zabrinuli jer ste pomislili da je ovo kraj price o mom odrastanju, moram vas oraspoloziti obavestenjem da je ovo ustvari tek pocetak te price, a sve ovo sto sam vam do sada ispricao imalo je za cilj da vas pripremi i da od vas nacini dobre i verne slusaoce ili bolje receno citaoce. Sa svoje strane ja vam garantujem da prica nece biti dosadna, a da li ce u necem biti i poucna to nece zavisiti od mene vec od onoga ko pricu bude citao, tako da ona nekom nece nista znaciti, dok ce drugima biti samo interesantna, a trecima poucna i na kraju potvrdice se ona stara narodna izreka po kojoj je «nemoguce celom svetu ugoditi».

Necu okolisiti, jer za to nemam nikakvog razloga, i odmah cu vam reci da onaj kome se ova price ne svidja spada u one kojima je tesko ugoditi, a ja bas i necu da im ugadjam i drago mi je sto im se prica ne svidja, e onima kojima se prica svidja, mogu samo da kazem da su oni pravi i dobri ljudi i citaoci, eto vidite da sam ja jos od malena, kad sam se ono umiljavao mojoj pomajci da me podoji i stavi u toplu kolevku, bio i ostao onaj koji se dodvorava svojoj okolini, neki ovu moju osobinu nazivaju «dobar podanik», sto ja nikako ne zelim da negiram, bar ne u ovoj prici.

            Ovo moje priznanje da sam «dobar podanik», podseti me na jedan dogadjaj koji se desio negde osamdesetih godina, dok je jos bilo pozeljno biti dobar podanik i kad su toj osobini jedino studenti imali hrabrosti da se podsmehnu, kazem podseti me jer mi se jedan prijatelj, koga su u studentskim novinama nazvali poltronom, zbog nekog njegovog clanka o izdavackoj politici tog lista, ne znam da li je hteo da se pozali ili da se pohvali, ali mi je rekao kako je on «toj studentskoj bagri» odbrusio u odgovoru na njihov «bezobrazluk» kad su ga svrstali u «poltronsku bratiju». Svrha celog njegovog odgovora je bila u tome da on kaze kako nije nikakv poltron, jedino ako ovi studenti ne smatraju za poltronsto ako je neko odan «vodji i partiji», u kom slucaju on i ne negira takvo poltronstvo.

            Studentski clanak i nije nista drugo rekao samo to da se on poltronise vodji i partiji, samo je stvar bila u tome sto on taj tekst nije shvatio, a svojim demantijem samo potvrdio ono cemu su se studenti hteli podsmehnuti.  

Posle tih prvih koraka koje sam preduzimao kod stvaranja svog carstva, nastao je mali vakum, ili sto bi se moglo reci i kratak predah u mom napornom radu, tako da je doslo vreme kada je trebalo iskoristiti plodove tog rada i  posvetiti se onome za sta je taj napor i ucinjen, a to je igra.

«Daj narodu hleba i muzike», pa se ne brini da nece biti zadovoljan, rekli su neki pre mene, a ja kazem, dozvoli deci da se igraju i budi siguran da ce sve drugo biti sporedno, jednostavno igra je tu, a sve drugo je samo pomocno sredstvo da se ta igra moze odvijati i nastavljati, zaboravlja se i na rucak i na veceru, zaboravlja se i na kisu i sneg, zaboravlja se na odecu i obucu, zaboravlja se na sve samo je tu igra i ona je to sto je najvaznije.

Sto je najvaznije za vreme igre se zaboravljaju i obaveze da se javi roditeljima u odredjeno vreme, tada dolaze na red kazne koje treba da nas «nauce pameti», a kad se «naucimo pameti» nasi roditelji su mislili da ce mo od tada manje zaboravljati one savete koje su nam davali, «ucenje pameti» i zaboravnost su bili verni pratioci nasih igara, ali je najvaznije od svega bilo to da te batine koje smo za ‘nauk’ dobijali, nisu mnogo bolele, a i kako bi bolele kad su ih delili raditelji, uglavnom majke, koje i nisu mislile da nas treba strogo kaznjavati, tako je ispalo da se te batine zaborave i pre nego sto se slegne prasina, koju su udarci izazvali na nasim haljinama.

            ko prizna pola mu se prasta

 

Mudrost zatvorenika kaze: «ko prizna pola mu se prasta, a ko ne prizna prasta mu se sve», ja cu se radje odluciti da priznam pa makar mi i ne oprastili pola, zato sam i odlucio da vam ispricacu pricu i o jednoj nasoj vestini, koja nam nikako ne sluzi na ‘cast’, iako je moje isticanje u njoj donosilo veliki ‘ugled’ kod drugara, a to je ‘kradja’.

Moj otac je imao ogradu u kojoj je bilo zasadjeno voce koje se ovde uglavnom gajilo, bile su tu zastupljene tresnje i visnje, kao najranije proletnje voce, zatim nekoliko vrsta jabuka i krusaka, pocev od onih koje najranije pristizu, pa do onih jesenjih, sljive i orahe i ne brojim, jer je ovog voca u mom rodnom kraju bilo na svakom koraku. Ovo voce u nasoj ogradi je bilo zasadjeno da, mi deca, imamo nase voce i da ne idemo u kradju tudjeg.

Isto takvo voce se nalazilo i oko kuca mojih drugara i niko nama nije branio da to voce beremo kad god pozelimo, «ono je vama namenjeno i berite kad god vam dusa pozeli» govorili su nam roditelji, savetujuci nas da ne idemo u kradju tudjeg voca. Ne znam kako se to desilo, ali nama se nije mnogo svidjalo nase vose, dok je to isto voce bilo toliko slatko i lepo tamo gde nama nije bilo dozvoljeno da ga beremo, to je bio razlog da smo se cesto, u vreme kad to voce sazreva, otiskivali u kradju kod komsija koji nam nisu dozvoljavali da ga normalno beremo.

Istini za volju, moram da vam kazem da su i komsijska deca krala nase voce i sto je najvaznije, za razliku od nas, njima se nase voce dopadalo vise nego njihovo, eto tako sam ja dosao do saznanja da je uvek sladje voce iz komsijinog vocnjaka, a kasnije cu, na osnovu tog iskustva iz vremena odrastanja, spoznati da je najlepse ono voce koje je zabranjeno.

Nije bilo samo voce meta nasih lopovskih poduhvata, bilo je tu i kradje mladog kukuruza, koji bi upravo pristizao za przenje na vatri, koju smo opet morali tajno loziti krijuci se od roditelja, ali i od komsija cije smo kukuruze krali, krali smo i dinje i lubenice, ali i obicne tikve, jer su i one bile ukusne kad se peku zapretane u zar.

Moj otac nije posedovao zemlju, jer nije hteo da deli ocevinu i sve imanje je ostavio svojoj braci, kako je ostarija i kuca bila sazidana izvan sela i to pored ceste koja je povezivala Livno i Grahovo,  jos kad se doda da su oko kuce svuda bile njive u kojima su komsije sejali, one zitarice i povrce o kojem sam govorio da smo ih, mi deca krali, on je odlucio da od komsije, koji je kao  dobrovoljac  dobio zemlju u Backoj, kupi dve njivice koje su bile odmah pored kuce, u te njivice je sejano sve ono sto smo krali kod komsija, iskljucivo u svrhu da ne idemo u kradju tudjeg i da imamo svoje. Dzaba je bio napor mojih roditelja da nas oduce od toga da idemo u kradju, jer smo mi i dalje krali tudje, a nase nas i nije mnogo interesovalo, to je bilo podrucje interesovanja druge dece, onih koje nisu pripadali mom carstvu, jos da dodam da sam ja bio glavni organizator svih tih kradljivackih poduhvata.

            pad i uspon mog carstva

Sto je vreme vise proticalo i moji su se problemi povecavali, narod ima obicaj da kaze «mala deca, mala briga – veca deca, veca briga!», kad je narod izmislio ovu krilaticu imao je pred sobom odredjeni problem, verovatno da je taj problem bio vezan za izdatke i paznju koji su pratili rast deteta, moj problem kod odrastanja nije bio isti kao narodni, ja nisam imao problema oko oblacenja ili neceg slicnog kod svog odrastanja, ja sam imao problem sto mi se osipalo carstvo, jer su moji drugari u igri, odrastajuci poceli da dobijaju zaduzenja koja su ih vezivala za izvrsavanje drugih zadataka i za njih je igra postala samo «pusta zelja», jer su sad bile tu obaveze koje su pratile njihov uzrast.

Obaveze koje su nama namenili bile su i neka vrsta pripreme za zivot, ili kako bi pravilnije bilo receno, obuka za zadatke koji ce nas u zivotu pratiti. Prvo ce to biti neka vrsta pripomoci u domacinstvu, kao da donesemo sitna drva koja sluze za potpalu vatre, zatim da malo pomognemo kod hranjenja zivine ili jaganjaca, kojima bismo stavljali seno u jaslice i tako jos poneki sirniji i laksi poslovi, koji su za nas predstavljali vise igru nego neki posao, dok je to u stvari bila, kako sam vec rekao, priprema za obavljanje poslova koji ce nas u zivotu pratiti.

Pored tih poslova-igara, sad su poceli da dolaze na red i obuke koje su imale za cilj da prosire nasa znanja o nama i nasem okruzenju, sto je danas uobicajen naziv «domace vaspitavanje», drugi tu vrstu obuke i pripreme za zivot, nazivali su «cuvanje tradicije, cojstva i dostojanstva», jer se na skupovima gde se vrsio ovaj vid obuke, pricalo o svemu sto su oni koji su nas poducavali smatrali da treba da znamo, kako bismo sacuvali i obraz i tradiciju, ali isto tako i da znamo na koga se mozemo u zivotu osloniti i kome mozemo vetovati, a kome ne mozemo.

Ko izdade veru pradedovsku,

Taj ce izdat’ i majku rodjenu!

Ove stihove nisam ja srocio, to je bila najcesca uzrecica kada bi se «Turci» spominjali, koji su ujedno bili i najnepouzdaniji oslonac ako bi nam do nevolje doslo, tako su nam bar govorili stariji koji su imali ulogu vaspitaca («pripovedaca»).

Licno sam poznavao dva «ljuta Turcina», jedan od njih je umro pre nego sto sam ja odrastao, dok je drugi sa svojim potomcima ostao do dana danasnjeg moj dobar poznanik, namerno nisam rekao prijatelj, iako je prvenstveno to bio. «Turcin» koji je umro dok sam ja jos bio dete, znao se Dervo, Dervo je pravio i prodavao sita, tako da je uz ime dobio i nadimak Sitar i nije bilo deteta u nasem kraju koje u to vreme nije poznavalo Dervu Sitara, takodje nije bilo deteta koje bi se njega plasilo i koje ga ne bi, u majnanju ruku, simpatisalo, drugi «ljuti Turcin», se zvao Mulic, taj je sa svojim sinom drzao obucarsku radnjicu u Livnu i on nam je dolazio svake jeseni u posetu, da nam izmeri i nacrta nogu, kako bi nam, pre nego sto sneg padne, mogao ‘iskovati’ i doneti «kundure», kako smo mi, ali i on, zvali cipele.

Nikako nisam mogao shvatiti, kako su to njih dvojica izdali veru pradedovsku, jos manje sam shvatao zasto da im ne verujem jer su Dervina sita bila zaista dobra i niko se na njih nije zalio, dok je Mulic bio jedini koji je meni ‘kovao’ kundure i sa kojima sam ja mogao cele zime da se klizem, jos da dodam i to da ja nikad te njegove cipele nisam do kraja poderao, jer bi mi one, pre nego se poderu, postajale tesne i zato ih nisam mogao vise nositi.

Drugi koji su se nalazili na listi onih kojima ne treba verovati, bili su ‘sokci’, kako da vam kazem, a da se ne ponavljam, ja sam poznvaoa i dva ‘sokca’.

Jedan od ove dvojice ‘sokaca’ je bio zidar, dobar majstor sa radom oko kamena, niko nije znao tako dobro da isklese kamene okvire za vrata i prozore na kuci, tako da je on sa svoja dva sina, bio glavni majstor kod gradnje mojih kuca i nije bilo u ovom kraju lepsih kuca i pelseg zidanja i to bas samo od ‘zivca kamena’. Ovaj ‘sokac’ se zvao Mate Dzaja, nisam zapamtio kako su mu se sinovi zvali, ali znam da sam ih rado posmatrao dok su kuce zidali i znam da u svi bili zadovoljni onim sta su oni uradili.

Drugi ‘sokac’ je bio kovac iz Ceprazlija, zvao se Mile Jurisic, ono Jurisic mu je bio nadimak, dok mu je prezime bilo Hrgovic, Mile bi mi svaki put doneo po neki pokloncic, a cesto je dolazio nasoj kuci i to samo onako na pice u ostariju, zvali smo se pobratimi, iako se nikad nismo pobratimili, nase prijateljstvo je ostalo trajno, a posle kad god bih dolazio u svoj zavicaj, sretao sam se sa njim, najcesce se to desavala da bi Mile cim bi saznao da sam dosao kuci, dolazio da se sretnemo i pozdravimo, dovoljno nam je bilo da zajedno popijemo po kafu i rakiju i da se za zdravlje upitamo.

Eto tako je ‘palo u vodu’ ono cemu su mene hteli da nauce dok sam jos mlad i dok jos mogu da prihvatim nauke. Voda je kod mene taj deo nauke odnela zauvek, jer ja sam verovao bas onima kojima su me ucili da ne treba verovati, verovao sam ja u to vreme i drugima, ali je vreme i ponasanje, mnogih od tih drugih, doprinelo da sam prestao da verujem mnogima od njih i sto je vreme vise prolazilo to je sve vise bilo onih kojima nisam verovao, jer su svojim ponasanjem doprinosili tome da im ne treba verovati.

         

            uloga pripovedaca

Svaki od «pripovedaca» je verovao da je on najbolji u tom poslu, zapravo, svaki od njih je za sebe mislio da je najpametniji i za svakog od njih su oni drugi bili neznalice, koje se eto na taj nacin zele dokazati kao da su mudri, svakako da su ovi pripovedaci morali biti interesantni kod svog pripovedanja i svakako da su morali biti prihvaceni kao mudri ljudi, jer se nista na silu nije moglo dogadjati u oblasti pripovedanja ako to ne bi bilo interesantno za slusaoce, tada jednostavno ne bi bilo nikog da slusa, a cemu prica ako nema slusaoca.

Nemam ja nameru da procenjujem mudrosti pripovedaca, jedino sto zelim da u ovoj prici istaknem, jeste da sam ja najvise cenio i najradje slusao pripovedanje dvojice pripovedaca. Bili su to Markan i Perusko.

Izdvajanjem ove dvojice od ostalih, ni u cemu ne znaci da ja hocu da kazem kako su ostali bili neinteresantni ili manje mudri, jednostavno su njihove price bile za mene interesantnije i nisu se uklapale u kalupe i teme o kojima su drugi pripovedali.

Markanove price su bile price o zemlji Rusiji i ruskom narodu, moram reci da su se sve price, uglavnom odnosile na dogadjaje iz Prvog svetskog rata, sto je i razumljivo jer su te price pricali ucesnici u tom ratu, bilo je i nekih starijih pripovedaca koji su pamtili i pricali o vremenu kad su ovde Turci i Austrijanci vladali, ali su ti pripovedaci pomalo padali u zaborav jer su dosli pripovedaci koji su ucestvovali u stvaranju istorije, gde su mogli ispricati i o svom udelu u tim dagadjanjima, svakako da su tu bile najvise zastupljene one price koje su se odnosile na bojeve u kojima su ucestvovali, takve price mogu biti interesantne kad ih jednom slusate, ali postaju neinteresantne i naporne kad ih ponavljaju.

Mada je bilo mnogo tih bitaka, nekako su sve one licile jedna na drugu i slusaoci bi imali utisak da su tu pricu vec culi.

Markan je zarobljen, ili se predao rusima, na Ruskom frontu, u tom zarobljenistvu je proputovao celu Rusiju, jer se bio prijavio kao dobrovoljac za Solunski front i tako posao na daleki istok da se ukrca na neku ladju koja ce ga, sa ostalim dobrovoljcima, prevesti do Soluna, medjutim negde na tom putu ga zatekla Boljsevicka revolucija, te su se ti dobrovoljci vratili nazad.

Taj put do Sibira i nazad je trajao koliko i Boljsevicka revolucija, pa i nesto duze, uglavnom Markan je dva puta proputovao ‘majcicu Rusiju’, kako je imao obicaj da je zove, imao je prilike da se upozna sa tom zemljom, njenom velicinom i njenim narodom, svakako da su mu u secanju najvise ostali oni dogadjaji u kojima je imao priliku da upozna velikodusnost i dobrotu tog naroda, ne moram ni spomenuti da je ruski narod, iako u velikoj bedi i nemastini, delio zadnji zalogaj hleba sa Markanom i ostalim zarobljenicima.

Prica o ruskom narodu i o zemlji Rusiji, bila je prica koja je meni, a verovatno i ostalim slusaocima, bila prirasla za srce i kako je velika Rusija, a i dugo vreme koje je tamo proveo, tih dogadjaja je bilo na pretek i on se nikada nije morao ponavljati, mislim da nikad nije ispricao sve ono sto mu se dogadjalo i sto je zelio da nam kaze i o cemu je nameravao da nas poduci, eto to je ono najkrace sto sam imao nameru da vam o njemu ispricam.

Peruskova kazivanja o njegovim dozivljajima, za vreme svog boravka u zemljama evrope, su bila razlicita od kazivanja drugih pripovedaca, razlika je bila u tome sto je on pricao o dozivljajima,  koji su vise bili vezani za zivotna pitanja i za «cudesa» koja je u tom svetu video i doziveo, a tek bi ponekad nesto ispricao i o ratnim zgodama.

Njegovo pricanje, zbog nacina na koji je pricao, imalo je u sebi dosta toga sto je vise podsecalo na to da mi ucestvujemo o dogadjanjima i da se ti dogadjaji odvijaju bas sada i ovde, nego na to da smo mi slusaoci koji pozljivo prate ono o cemu nam Perusko prica.

On je u svoje price unosio sav svoj umni i fizicki zanos, gledajuci njego dok prica o tim dogadjajima, moglo se sagledati sve sta se zbivalo u dogadjaju o kome nam prica, bili su tu izrazeni pokreti tela, pokreti glave, ruku, koraci, pa i pokreti ociju, sve u svemu, njegovo pricanje je vise podsecalo na izvodjenje pozorisne predstave, nego na obicne price koje pripovedaci pricaju na poselima.

Kroz njegove price se moglo, a ja i jesam, se upoznati sa mnogim evrpskim gradovima i onim sta je u tim gradovima ili zemljama, u kojima su se nalazili, bilo drugacije od ostalih, da li kao istaknute gradjevine ili obicaji koji su za njih bili karakteristicni, moglo se saznati mnogo toga i o vremenskim prilikama, pa cak i o cvecu, vocu, povrcu ili zitaricama, koje su bile karakteristicne za te zemlje i gradove.

Sto u ratu, sto na radovima, on je proveo vise od deset godina, iduci od jednog do drugog grada i dezave, radeci sve poslove koji mu se ponude i kod svakog ko mu te poslove ponudi, nailazio je na razlicite ljude i na razlicita reagovanja i obicaje, od takvih koji su se i ovde mogli sresti i videti, do takvih koji se ovde nisu mogli ni zamisliti, e ti koji se ovde nisu mogli ni zamisliti, bili su i najinteresantniji za slusaoce, ali su bili i oni u koje se najmanje verovalo da su se dogodili i koji su pripisivani Peruskovoj masti.

Mastanje i izmisljanje prica, ovde nije bilo nesto sto je uobicajeno, stoga se na njegove price gledalo kao na ismisljene dogadjaje, sto bi u prevodu, kod ovdasnjeg zivlja bilo izjednaceno sa laganjem, znaci na njegovo pripovedanje se gledalo kao na izmisljanje prica i laganje.

Upoznao sam se sa mnogim gradovima iz njegovih prica, upoznao sam i mnoge gradjevine o kojima je on pricao, saznao sam da su njegove price o zemljama, gradovima i gradjevinama, bile dosta identicne sa onim sto sam ja mogao da vidim i upoznam, mozda bih i ja sada bio proglasen za lazova ako bih ponovio Peruskove price.

Sada znam da je svejedno, da li su mu price bile izmisljene ili istinite, znam da sam ja najvise saznao o ‘belom svetu’ bas od njega i priznajem da sam se tada divio njegovim pricama, ali priznajem da me sada jos vise te price zadivljuju i ispunjuju osecanjem da sam mu ja ostao duznik za sva vremena.

Jedan, manji deo duga, kojim zelim da se oduzim Markanu i Perusku, jeste i ovaj sto sam kroz ovu pricu, spomenuo njihovu ulogu u mom vaspitanju, ali i u vaspitanju, priznali oni to ili ne i drugih mojih drugova, da ne kazem podanika, koji su te price imali prilike da cuju.

Ovim kazivanjem sam zeleo da pojasnim ulogu vaspitaca u odgoju dece, svakako da su roditelji ti koji su uvek imali najvecu ulogu u vaspitanju, ali je njihova uloga bila usmerena na onaj deo vaspitanja koji se odnosi na postovanje porodice, starijih i cuvanje  obraza i postenja.

            moji podanici

Kako su moji drugari bili seoska deca i imali obaveze koje su bile prikladne njihovim godinama, prvo je to bilo cuvanje onih zivotinja  na koje je trebalo manje da se pazi, a to su svinje i magarad, jer je ove trebalo samo oterati u jarugu (to je poljana oko potoka) i paziti da ne odu u obliznje njive i livade, posle toga je dolazilo na red da se cuvaju jaganjci i onda dalje redom ostala stoka do onih koje je bilo i najteze cuvati, a to su koze, jadikovka «ko nije koze cuvao, taj ne zna sta je muka», ne samo da je uprilicena za neku zgodu, nego je istina koju moze shvatiti samo onaj ko je stvarno koze cuvao i to one bosanske i dalmatinske, koje su samo od brsta zivele.

Rekoh za svoje drugare da su bili seoska deca, kao ja nisam seosko dete, ustvari ja i nisam seosko dete, jer nismo  nista posedovali sto bi bilo vezano za poljoprivredu, sem nekoliko krava, krave je ponekad cuvao stariji brat i to preko skolskog raspusta, dok je za vreme skolske nastave, krave cuvao coban iz komsiluka, nisam ja ni gradsko dete, jer je najblizi grad bio udaljen na ‘dan hoda’, no kako su u ostariju, uglavnom navracali ljudi iz grada, ili bar oni koji su imali neke skole i neka zvanja, to bi se komotno moglo reci, da sam ja imao vise gradskog nego seoskog vaspitanja.

Na svu srecu uvek je bilo dokonih decaka, pa makar i onih starijih, ali bilo je i jos jedno zanimanje koje je moglo da zaokupi moju paznju, a to je pecanje u obliznjem potoku, koji smo mi zvali ‘jaruga’, zasto smo taj potok nazvali jarugom nikada mi nije bilo jasno, ali je to ime tako lepo pristajalo tom potoku da ga ja ne bih menjao ni za kakvo drugo ime na ovom belom svetu.

Ti dokoni decaci su se uglavnom zadrzavali oko jaruge, jer su i oni voleli pecanje i kupanje, sto se sasvim lepo uklapalo u moje zelje i eto meni novog drustva, svakako onda kada se moji drugari oslobode svojih obaveza da su oni i dalje bili najpreci kod igre, a samim prosirenjem mog poznanstva i upoznavanjem sa novim drugarima, sirio se i delukrug mog zanimanja, pa i zanimanja mojih drugara, jer su sad i oni uzivali u pecanju i kupanju u jazruzi.

I tako se moje carstvo, na moju veliku radost, nije raspalo zbog obaveza mojih starih drugara i podanika, koje su im njihovi roditelji nametnuli, nego se dogodilo da se moje carstvo prosiri, to prosirivanje ili rast mog carstva ce pratiti moj put zivota i sto budem imao vise godina vise cu drugara sticati, ali isto tako pocecu da sticem i neprijatelje, jer «sto mocniji postajis, sve mocnije prijatelje, ali i neprijatelje stices», ovo pod navodnicima nije narodna vec moja mudrost, a vase je da li cete u to poverovati ili necete.

Sirenje mog  carstva moralo je da ugrozi susede, jer svaki rast trazi da se nesto smanji, a to sto se smanjivalo na racun rasta mog carstva, bila su susedna carstva, nije to bilo samo preotimanje njihovih podanika, nego i preotimanje njihovog prostora, a to je neminovno moralo znaciti rat.

Ratovi se ne gube niti se dobijaju u samo jednoj bitci, tako se i meni desavalo da neke bitke izgubim, ali daleko je bilo vise onih koje sam dobivao. Sad cu ja to vama na tenane objasniti, pa cu poceti od samih pocetaka i to tako sto cu vam reci da sam bitke gubio od protivnika iz susednog sela, dok sam one koje sam vodio sa protivnicima iz mog sela uglavnom dobivao i na taj nacin je moje carstvo i pored izgubljenih nekih bitaka, postajalo vece i mocnije.

Analizirajuci zasto gubim bitke kad se sukobim sa carstvom iz susednog sela, dosao sam do zakljucka da se to desava iz razloga jer ta carstva imaju vise podanika i u stanju su da okope veci broj ratnika. Shvatio sam da ti njihovi ratnici nisu uvek slozni, ali to im se desava kad nisu sa nama u sukobu, ali cim se sukobe sa pripadnicima mog carstva tada su svi slozni kao da nikad nisu imali nikakvih unutarnjih trvenja.

Tada mi je postalo jasno da je moje carstvo jako, jer je izazivalo strah kod njih i taj strah je njih udruzivao, a ne tamo neka sloga koja bi kod njih bila veca od nase.

Sad je meni preostalo samo dve mogucnosti, ili da postanemo slabiji pa da nas to ujedini ili da sam prosirim svoje carstvo na celo, moje selo. I onda sam resio da to bolje prostudiram i pronadjem najbolje resenje.

Desilo se da sam jednog dana sa svojom majko otisao kod njene prijateljice, koja je imala kucu na drugom kraju mog sela. Dok smo mi bili u gostima, kod mamine prijateljice, nastade graja oko kuce i ja istcah da vidim o cemu se radi, kad tamo a to decaci iz carstva drugog sela, napali ovdasnje carstvo i saterali ih do samih kuca.

Kao iskusan vojskovodja odmah sam se prikljucio otporu i kad smo se malo pribrali, «svako pasce je na svom koritu jace», organizovao sam ih i presli smo u protivofanzivu. Ta nasa protivofanziva je toliko zbunila i uplasila njihove vojnike da su se dali u begstvo, tako da smo sad mi njih doterali do njihovih kuca.

Ovaj nas podvig, jer se po prvi put desilo da su oni pobedili susedno carsvo, procuo se po celom selu, a moje prisustvo u tom boju je proglaseno za najvece junastvo, vise nije moglo biti ni govora o tome da bi neko drugi mogao da zauzme carsko mesto u celom selu jer to mesto pripada najhrabrijem, a to sam bio ja.

Od tada pa nadalje, ja sam postao neprikosnoveni vladar celog sela, i dalje smo mi ratovali sa susednim selima, ali nikada vise nismo bitke gubili, jer cim bi nam se desilo da nas neko iz susednih sela potisne, stizala bi ubrzo pomoc od ostalih grupa iz sela. Mi smo te grupe kasnije podelili u udarne brigade, tako da sam sad imao, pored kurira o kojima sam ranije pricao, i brigadire ili komadante brigada.

Postali smo najjace i najcuvenije kraljevstvo na celom svetu, a za nas je ceo svet bio ono sto smo mi ocima mogli sagledati i taj nas ceo svet je bio smesten na desetinu kvadratnih kilometara Livanjskog polja i to onaj deo cije su granice bile na vrhovima Dinare, Staretine i Satora. Iza tih planina, za nas je bio kraj sveta.

 

            imao sam ja i druge ‘podvige’

Kad neko hoce da caruje, tada mora da se bavi i drugim poslovima, a ne samo igrom i bitkama, tako sam i ja sada morao da imam priznanja i na drugoj strani, a ne samo kod mojih podanika, ta druga strana su bili starije osobe, svejedno da li su bili muskarci ili zene, vazno je bilo da su to ljudi od  ugleda i da se njih za nesto pita, dok je za zene vazilo pravilo da ih cenimo samo onda kada ih cene i njihovi ukucani i kada se i one nesto pitaju.

Najinteresantniji moj podvig, a koji je i najduze upamcen, bio je kada smo se jednom klizali na zaledjenom potoku, led je bio dosta tanak i nesiguran za klizanje, zato sam dao savet svojim drugarima, koji su se, usput receno, plasili da se na njemu klizu zbog mogucnosti pucanja leda i propadanja u vodu, savet se sastojao u tome sto sam im rekao da, ukoliko propadnu, brzo iskacu iz vode jer se na taj nacin nece pokvasiti, ovaj svoj savet sam demonstrirao na primeru jedne omanje barice preko koje sam pretrcavao i izbacujuci vodu ispod stopala, stvarno se nisam skvasio.

Klizuci se na tom potoku, desilo se da bas meni pukne led pod nogama, voda i nije bila toliko duboka, tek nesto preko gleznja, ali ja sam hteo da demonstriram svoje umece i da izbegnem kvasenje, te pokusam da brzo iskocim iz vode na deo leda koji jos nije bio pukao, desilo se bas ono sto ja nisam planirao, a sto je bilo normalno da se dogodi, tako da se i taj deo leda polomio i  posle nekoliko mojih pokusaja da brzo iskocim iz vode, gde je svaki put led ponovo pucao, ja sam umesto sa mokrom obucom izasao iz potoka mokar do gole koze, zapravo nije ni jedan deo moje odece bio suv. Posle ovog mog podviga ostala je uzrecica, «ako led pukne pod vama brzo iskacite i bicete mokri samo do gole koze kao sto je i Ljubo bio».

Stariji, koje sam ja uvazavao i voleo, imali su isti takav odnos prema meni, ma kakvi isti odnos, oni su mene zaista voleli do obozavanja i rado u drustvo primali, pri tom bi me na razne nacine podmicivali, najcesce na taj nacin sto bi mi kupovali u ostariji razne djakonije koje su se tu prodavale, najcesce rogace i suve smokve, na taj nacin bi me primamljivali da, sedeci u njihovom drustvu, izvodim svoje vestine. Bila im je najomiljenija moja vesti u «slikanju» pojedinih u tom drustvu.

Slikanje je uveseljavalo sve prisutne, moglo bi se reci da su najveseliji bili oni koje sam slikao, dok bi za te slike placao onaj ko bi ih porucio, svakako da niko nije placao za svoje slikanje, jer bi to bilo ispod nivoa onog sto se ovde smatralo pristojnim ponasanjem.

Moram malo da vam objasnim prilike tog vremena, a ujedno i da vas upoznam sa tehnikom slikanja, pa evo i price o tim prilikama i neprilikama.

U to vreme su deca bila stidljiva i plasljiva, retko koje dete bi imalo smelosti da se na bilo koji nacin priblizi odraslima, mozda samo ponekim zenama, a da se upusta sa njima u razgovor, pa cak i sa svojim ocem, to bi se tek zvalo pravi podvig.

Sa svoje strane ja sam bio sasvim susta suprotnost ostaloj deci i meni je komunikacija sa starijima bila ista kao i komunikacija sa decom, to se i ne bi moglo nazvati nekom prednoscu da nisu postojale i okolnosti koje su tu moju otvorenost i slobodu u komunikaciji sa odraslima cinile pozeljnim, te okolnosti su bile u tome sto su u ostariju dolazili i ljudi koji nisu bili seljaci, tako je tu cesto svracao i zadrzavao se pop, ucitelji i uciteljice, zandarmi i sumari, soferi i putnici koji bi se vozili u autobusu, a koji je ovde imao stajaliste i zadrzavao se oko pola casa i ostali putnici namernici koje bi put tuda naneo, na kraju tu bi svracali i raznorazni trgovacki putnici, koje je narod zvao  ‘nosalice’ i koji su svoju robu nudili na prodaju.

Svi ovi putnici namernici su najlaksi put do komunikacije sa ovdasnjim ljudima nalazili kada bi prvo kontakt uspostavili sa mnom, to bi im doslo kao ‘probijanje leda’ pri stupanju u kontakt sa ostalima, eto to su bile te okolnosti.

Sad malo i o onoj mojoj vestini koju sam spomenuo i koja je bila glavna atrakcija mog delovanja, a to je «slikanje», u to vreme seoska deca, pa ni ja nismo nosili pantalone vec samo haljinice, bez obzira da li se radilo o muskoj ili zenskoj deci, preko leta bi to bile samo haljinice ili obicne kosuljice do kolena, i sto je najvaznije, celo leto smo isli bosi, dok bi preko zime dobijali obucu i jos nesto ispod i preko tih kosuljica.

Vestina «slikanja» se sastojala u tome da se okrenem od onoga koga zelim da uslikam, podignem haljinicu, udarim se rukom po zadnjici i dlan pokazem onom koga sam uslikao.

Kad pokazete snalazljivost kroz zivot, vi neminovno izazovete i zavist, ova moja snalazljivost, ali pre svega, sposobnost da zaradim nagradu za svoje umece ‘slikanja’, izazivala je zavist kod onih koji se nisu snalazili u zivotu, ja bi radje rekao da je to izazivalo zavist kod onih koji nisu imali cime da plate da i za njihov racun nekog uslikam, te tako ovu moju vestinu prozvase ‘zicarenje’, a mene zicarem.

Ova zavist je ispala kao preteca menadzmenta u mom zavicaju, jeste da oni nisu imali tu nameru, ali svako spominjanje mog nadimka, izazivalo je kod gostiju u ostariji zelju da im pokazem svoje vestine, na svu srecu moji reklameri nikad nisu shvatili da mi na taj nacin pomazu i da je svaki njihov napor da me ometu, bio u stvari reklama za moju aktivnost.

Bice mi zao ako vi pomislite da sam se ja nametao gostima u ostariji da im prikazem svoje vestine, jer je stvarnost bila sasvim drugacija, evo kako bi se to sve desavalo, pa vi prosudite koliki je moj uticaj bio u tome da se nametnem kao izvodjac zabave tokom rakijanja i druzenja u ostariji.

Obicno bi se nasao neki ‘veseliji’ gost, koji je vec popio neku rakiju, taman toliko da se oraspolozi i da mu je do zabave. Takav gost bi trazio da me vidi i ako bi me nasli i doveli u ostariju, jer sam ja cesto znao da budem sa nekim drustvom u igri i da me je tada bilo tesko naci, onda bi nastalo nadmetanje izmedju gostiju koga cu cesce slikati i cije su slike lepse, veselje i smeh bi trajali dovoljno dugo i ostarija bi se napunila toliko da i ne bude mesta gde bi svi mogli da sede, veselje bi se nastavilo i kad bih ja otisao, jer ja sam sluzio samo kao ‘kvasac’ koji ima za cilj da sa veseljem odpocne.

U slucaju kad me ne bi nasli, stanje u pogledu veselja bi bilo sasvim drugacije, ali bi i poseta bila podnosljivija i imalo bi dovoljno mesta za sve posetioce te ne bi niko bio prinudjen da stoji.

Sto da vas lazem, kad je istina bila upravo takva da je ostarija bila puna i prepuna ako sam ja zametnuo veselje i napravio stimung, ako nisam ucestvovao u tome i veselja je bilo malo ili nimalo, jednom recju, ja u ostariji, ostarija puna i svima dobro, ja nisam u ostariji ostarija poluprazna i vise lici na mesto gde se okupljaju oni koji imaju neke probleme, nego na mesto gde se doslo da se proveseli.

Ovo nije bilo samo zbog mog slikanja, jer sam ja imao i drugih vestina, pocev od pevanja, igranja, imitiranja pojedinih komsija, sto bi prisutne do suza zasmejavalo, posebno iz razloga jer sam ja sve te vragolije izvodio na svom jeziku, koji je bio dosta interesantan, neki kazu da sam tepao, a ja kazem da sam svesno zamenjivao slova, praveci se da pojedina ne mogu da izgovorim, tako da sam tamo gde sam trebao da izgovaram «z» ili «s», sasvim ispravno izgovarao slovo «c», tako da bi recimo od ‘zeca’ ispao ‘cec’ ovo je samo jedna od mojih mutacija, a bilo ih je jos podosta.

Pored ove vrline, znaci da zabavim i raspolozim drustvo, imao sam jos jednu, a to je da se nisam plasio niceg, pa ni mraka. Kako se uvek nadju neke neverne Tome, koje ne veruju u ono sto im se kaze, tako se nadje da neko ne veruje u moju odvaznost, posebno onda kada je noc i kada je ta noc mracna. Eto takve jedne mracne veceri, da ne kazem noci, odluci drustvo u ostariji da me podvrgne ispitu da li sam stvarno toliko slobodan, ili se samo  tim hvalim, te odlucise da me posalju do cuprije na mramorju i da se otuda oglasim pevanjem. Nije nagrada, koja je bila obecana, bila razlog da prihvatim ovu ponudu, vec pre svega da im stvarno dokazem da se ja ne plasim mraka.

Mramorje je bilo neko groblje iz starine, niko nije znao ko je tu bio zakopan, price o vesticama, vukodlacima i prikazama, koje su na prelima pricane, vezivane su za dogadjaje koji su se, navodna, zbili na Mramorju. Desilo se da je Zupan toga dana bio u poseti zeninim roditeljima u drugom selu, nekako je okasnio u povratku, sto bi se reklo omrknuo, put u povratku ga je vodio preko mramorja  i mi smo se bas, na sred Mramorja, na samoj cupriji sreli.

U ostariji su culi vrisak ali ne moj, kad su dotrcali do cuprije na mramorju, zatekli su me kako pokusavam da probudim, od straha, onesvescenog Zupana.

Zupan je kasnije pricao da se nikada u zivotu nije toliko uplasio kao te veceri.

«Vidim ja u onom mraku da nesto ide prema meni, ma vise su se mogli cuti koraci nega da se nesto vidi, kad mi je prisao na nekoliko koraka, vidim da je neko sitno celjade, odmah sam pomislio da je utvara ili neka vestica koja je dosla da me ‘smete’, dalje se niceg ne secam, jedino sam dosao sebi kad sam video gomilu ljudi kako se oko mene okupila i tada sam pomislio da sam mrtav i da su to mrtvaci koji su dosli da me vide onako mrtvog, trebalo mi je dosta vremena da shvatim da sam ziv i da sam samo bio bez svesti». Eto tako je Zupan opisao nas susret na mramorju, a ja sam od tada postao merilo za neustrasivost.

Imao sam ja jos sijaset vestina, ali cu ih za sada precutati, jer ce biti i mesta i vremena kad ce doci na red da o njima ponesto kazem.

 

 

            ode bezbriga u nepovrat

Vreme, pusto vreme, ono neminovno prolazi i ja polako sa protokom tog vremena rastem, to sto rastem i nije neki problem problem je sto taj rast zahteva i drugacije odnose u drustvu, po meni nije trebalo nista menjati, trebalo je da se ja i dalje igram i zabavljam bez ikakvih obaveza, to jeste po meni, ali starije nisu tako mislili i eto sad su i meni nametnute obaveze koje se ne smatraju igrom i za koje je bilo potrebno uloziti malo umnog napora.

Upisase me u prvi razred osnovne skole, moj polazak u skolu se poklapao sa najlepsim godisnjim dobom, nekako su bas tada prispevale dinje i lubenice i bas tada su i kukuruzi za przenje bili najlepsi, da i ne govorim o tome da je vec sve voce bilo sazrelo i jedva cekalo da se ja upustim u avanturu zvana ‘kradja voca’. Ali sta je tu je skola je postala preca, bar mojim roditeljima, kako me moji roditelju ranije nisu sputavali u igri, sto je najcesce bio slucaj sa mojim drugarima, bilo je red da sad ispostujem nihovu zelju i da dobro ucim.

Ucenje mi nije tesko padalo i to ne zbog toga sto sam ja bio nesto vredniji od ostale dece, vec zbog toga sto su mi starija braca zavrsavala tu osnovnu skolu i sto sam ja, u nameri da im dosadjujem ili da se pokazem kako sam pametniji od njih, zajedno sa njima zavrsavao te razrede i sad pri polasku u skolu umesto da ucim, prave i kose linije, slova i brojeve, ja sam vec znao sve o pisanju, citanju i racunanju.

Vi cete sad reci, ‘blago tebi sigurno su te sad ucitelji voleli’, a ja cu vam reci da se desilo upravo sasvim suprotno, nisu me zbog toga voleli. E sad dolazi do izrazaja ono vase razmisljanje, kako onog ko nesto, u ovom slucaju i u odnosu na ostalu decu, mnogo zna, ucitelji mrze, niste u pravu niko mene nije mrzio zbog mog znanja, mrzili su me zbog moje nediscipline i zbog toga sto sam ja, kad sam vec sve znao sto su mi oni trebali preneti, sad postao smetnja ostalim djacima, jer mi je njihovo naukovanje postalo dosadno, a sedeti tri-cetiri sata na casu a da te bas nista ne interesuje, priznacete da i nije moglo da se desi nesto drugo nego da ja budem nedisciplinovan i da mi bude dosadno.

Kad je detetu dosadno, onda mu ‘djavo ne da mira’, kad ‘djavo nekom ne da mira’, tada on i nije miran i eto mene na ‘tapetu’ ucitelja, ali i roditelja koji su uskoro bili dobro obavesteni o mom ponasanju.

            – «Usli mu  pondravci u zadnjicu» – imala je adet da kaze moja mama, posle sam saznao sta su to ‘pundravci’ i da to nisu neke opasne nemani, ali tada sam ovu majcinu konstvataciju primio sa najvecim uzasom, malo je falilo da me strah od ‘pundravaca’ i u postelju ne otera, jer sam mislio da ce me oni svakako u grob oterati.

Moje poznavanje slova i racuna, nije me pomerilo u naredni razred, valjda tada i nisu bili takvi zakoni koji bi to dozvoljavali, a kako sam, svojim ponasanjem ometao ostalu decu da uce, najcesce sam udaljavan sa casova kako bi ostali mogli na miru uciti. U pocetku je moje ponasanje kaznjavano tako da stojim u cosku, gde bi ja i dalje bio nemiran, zatim su dosle na red batine, koje su kako su ucitelji govorili «iz raja izasle» i na kraju isterivanje iz razreda u dvoriste dok se casovi ne zavrse, mozda je taj redosled bio i drugaciji, ali to niucemu nije menjalo moj status nedisciplinovanog djaka.

Na svu moju srecu nisam samo ja bio nedisciplinovam, tako da sam uvek imao drustvo koje je u skolskom dvoristu cekalo da se casovi zavrse i tada bi se naslo nacina da to nase ‘izdrzavanje kazne’, prodje zanimljivije nego da slusamo dosadno ponavljanje slova i brojeva, koja su ostala deca morala da izgovaraju ili pisu po tabli, jedino cega nisam mogao biti postedjen za vreme nastave, bila je jutarnja molitva bogu i kralju.

To sto sam se molio Bogu nekako sam i mogao da shvatim, ali onu molitvu za kralja i njegovo zdravlje nikako nisam shvatao, jer kralja i nisam znao pa nisam ni mogao da dokucim kako ja to njemu mogu pomoci ako se klececi molim Bogu za njegovo zdravlje, jos teze mi je bilo da shvatim zasto je njemu potrebna moja pomoc kad je on kralj i kao takav bio duzan da meni pomaze.

Posle nekog vremena koje sam proveo u ‘natezanju’ sa svojim uciteljem, konacno smo nasli zajednicki jezik, prvo sam ja morao malo da popustim jer je pocela zima i napolju je bilo dosta hladno, onda je i ucitelj poceo da popusta i  to ne iz razloga koji je bio u tome sto bi i njemu smetalo da se ja smrzavam na hladnoci, vec iz drugih, koji su se na njega odnosili, naime cim bi me on isterao na dvoriste, ja sam koristio priliku da se smestim u njegov stan pored tople peci, posle zavrsenih predavanja, ucitelj bi dobio grdnju od uciteljice, svoje supruge, za svoje nehumano ponasanje prema «neduznom detetu», kakvim me je ona smatrala, jos usput da kazem da me njegova zena bas simpatisala i uvek u tim prilikama sa necim pogostila.

Shvatajuci da svojom represijom na moju licnost, samo sebi stetu nanosi, ucitelj se, uglavnom po nagovoru svoje zene, konacno opametio i prestao da me ‘kaznjava’, jeste da je on smislio nacin na koji ce me smiriti i bez izricanja «drakonskim mera», kako bi njegova zena govorila, to smirivanje je smislio na dosta ‘podmukao nacin’.

Videci da me kaznom nikako ne moze ‘opametiti’, ucitelj je smislio da me smiri nagradama i pohvalama, tako sam ja postao stalni redar koji je zaduzem za to da u razredu vlada mir i disciplina, to moje novo zaduzenje se odnosilo na vreme kad se on ne nalazi u ucionici, sto se desavalo onda kada je napolju hladno i deca nemogu da cekaju casove u dvoristu skole, nego ulaze u ucionicu, ali i onda kada ucitelj, iz bilo kojih razloga, napusti ucionicu za vreme trajanja casa, nisam ja imao zaduzenje samo za disciplinu u razredu, nego mi je utrapio i da pomazem onim losijim djacima.

Ovo moje zaduzenje mi je ‘podiglo ugled’ u razredu, ali je pomalo i ulilo strah kod onih koje sam obucavao, jer sam i ja ‘stekao neka prava da ovim djacima komandujem’, tako sam ja na prevaru, lukavstvom ucitelja, postao disciplinovan djak, ali i ‘strah i trepet’ za ostale djake, pa bilo da su dobro ili lose ucili.

«Nije da se hvalim», ali mojim novim statusom u skoli, samo sam ucvrstio svoje carstvo, jer su u tu skolu isla deca iz pet obliznjih sela i sad sam ja za sve njih postao ‘glavni vladar’. Mislim da deci nikako nije islo u glavu sto se ja molim za zdravlje i srecu kralja, kad su oni svi znali da sam ja ‘car sve dece ovoga sveta’ i kad su mislili, da moleci se za zdravlje i srecu kralje, mole za moje zdravlje.

Ako te prihvate deca za cara, onda su  to duzni i stariji da urade, mozda to i nije duznost, mozda je to osecaj da je neko, koga su deca prihvatila za svog vladara, zaista pozvan da bude prihvacen i od starijih. Bilo kako bilo, ovo moje carevanje nad decom, prihvaceno je sa velikim razumevanjem i kod starijih, nije bila retkost da bi neko od starijih rekao «kako je on jos odavno govorio da ce ovo dete postati neko i nesta», to njihovo ‘neko i nesto’ meni nije nista znacilo, ali sam primetio da bi svi oni koji bi culi tu konstataciju, polako pocinjali da imaju drugaciji odnos prema meni nego prema ostaloj deci, to je kod mene izazvalo osecaj da ta rec ‘neko i nesto’ znaci mnogo veliko i dobro, tako da sam i ja poceo da drugacije gledam na reci koje ljudi izgovaraju i da u tim recima trazim smosao za koji ranije i nisam znao da postoji.

Meni je sudbina bila odredila da sve u svom odrastanju dupliram, tako sam prvo poznavao dva ‘ljuta Turcina’, pa kad je Dervo umro, upoznah novog, taj novi se zvao Viskic, on je vozio autobus od Livna do Grahova, sredisnja stanica mu je bila kod moje kuce, tu bi on stajao najmanje pola sata, a cesto i ceo sat vremena, svakako da je to cinio dva puta dnevno i to, ujutro u odlasku i navece u povratku, kao da se putnici odmore, a u stvari da on na miru i uz merak popije ‘kahvu’, kako je kavu nazivao.

Na svojoj prvoj voznji se sa mnom upoznao i odmah smo postali prijatelji, mozda mi i ne bi postali prijatelji da mu ja nisam rekao kako sam izgubio dobrog prijatelja Dervu i da mi sad treba drugi, koji ne bi smeo da bude losiji od Derve.

Valjda mu se svidelo sto sam ja Dervu volio, jer ga je i on poznavao i cenio, te stoga mi postadosmo odmah , iz prve ruke, dobri prijatelji.

Meni je prijateljstvo sa Viskicem mnogo znacilo, u prvo vreme iz razloga jer sam se sad mogao hvaliti kako mi je on prijatelj i kako ce me voziti gde ja pozelim, posle, kad sam u skolu posao, to poznanstvo mi je dobro doslo jer me je stvarno vozio dobrih kilometar i po prema skoli, a nekako se podesavalo da je on u tom pravcu isao bas onda kada i ja treba da krenem na ‘naukovanje’ u skolu.

Pored te voznje, koja je u to vreme bila vrlo znacajna, jer su ostala deca mogla samo da sanjaju kako se voze autobusom, znacila mi je da cu tog dana toliko manje pesaciti i to vise nego pola puta, koliko sam uobicajeno pesacio u tom pravcu.

I eto tako sam ja opet dobio dobrog prijatelja iz ‘turskog roda’ i bas mi se nikako nije dalo da mrzim Turke.

*

Moje skolovanje i moje carevanje je osujeceno od dusmana koji su bili daleko mocniji od mene i zavrsilo se neslavno jos pre nego sto sam zavrsio drugi razred osnovne skole, zapravo zavrseno je sedmog aprila 1941. godine i to napadom sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, bilo je jos samo toliko vremena da nam ucitelj podeli svedocanstva o zavrsenim razredima koje smo pohadjali.

 

 

            ako je prestala skola nije prestao zivot

Promenile su se prilike i odnosi, ali se i pored toga zivot nastavljao, ja sam te promene shvatio kao promene na bolje.

– «Vidi ti sad njega» – cujem kako vi govorite – «kome rat moze neko dobro doneti!»

Znam da rat nikom neko dobro nije donio, ali meni u prvom trenutku nije ni nikakvo zlo donio, a to sto sam dobrim smatrao bilo je sto sad nisam morao da idem u skolu i sto sam imao vremena da se igram do mile volje. Jos nesto se novo desilo, naime sada su ovuda prolazile razne vojske, hocu reci razni rodovi vojnika, tako da sam sad imao prilike i da vidim mornare u uniformi ratne mornarice, koji su predstavljali nesto novo sto ja dotad nisam vidjao i sto mi se veoma svidjalo.

Nemam zelju da vas zamaram nekim pricama o ratu i ratnim zbivanjima, ali ce se kao neminovna, nametnuti i prica o ratu, jer sam ja nastavljao da rastem i za te cetiri ratne godine. Svakako da vam necu pricati o zbivanjima i bitkama koje su se vodile, ali cu morati da spomenem one dogadjaje koji su bili povezni sa mojom sudbinom, iz tog razloga vas molim da nadjete malo razumevanja i za deo price koja ce propratiti te cetiri ratne godine u mom odrastanju.

            Rat donosi smrt i razaranja, donosi on bedu, glad i mrznju, ali donosi i neke novine, jer je za vodjenje rata potrebno da se proizvode naprave kojima se taj rat vodi, ali i da se pronalaze nova i savremenija sredstva za vodjenje rata, kako bi se taj rat dobio, a ujedno i iznenadio protivnik uvodjenjem novih i dotad nepoznatih sredstava za vodjenje rata, cime se postize iznenadjenje i prestiz u ratnim operacijama, pronalasci ostaju i posle rata, pa bi se za rat moglo reci da donosi i neki napredak, jer sve sto se pronalazi da sluzi za unistenje tokom rata, moze se u vreme mira koristiti za napredak covecanstva, nazalost ispada da rat pored zla moze i da dobro donese.

Prilikom ovog kratkotrajnog rata, od vremena napada sila osovine do kapitulacije Jugoslavije nije proteklo ni punih petnaest dana, ali je to vreme bilo dovoljno da se ja upoznam sa mnogim novinama, jer sam tada po prvi put imao prilike da vidim vojnike i oficire, tenkove i topove, kamione i vojne kuhinje, sto bi se reklo svu mogucu ratnu opremu, a poneke cak i kako dejstvuju, jer iako se ovde nije rat vodio, vojska je izvodila neke svoje vezbe.

Propascu Jugoslavije, propalo je i moje carstvo i to ne zbog toga sto ga je neka jaca sila unistila, vec zbog toga sto sam sad ja saznao da postoje mnogo jaca i mocnija carstva i da granice celoga sveta nisu ni blizu onoga sto se da ocima videti, jos sam saznao da postoje i drugaciji nacini sporazumevanja, tako da se ljudi mogu sporazumeti i na nekom drugom jeziku, a ne samo na nasem, makar taj drugi jezik i ne licio na nekakav govor, vec pre na nekakvo nerazumljivo ‘brbljanje’.

Ovo nerazumljivo ‘brbljanje’, koje je sluzilo tim vojnicima za sporazumevanje, posluzilo je i nama da uvedemo svoj jezik koji niko drugi nece razumeti, pa naposletku ni mi sami, ali ce bar to biti nasa tajna i mi je nikome nismo hteli odavati, svakako da smo na ovaj nacin zbunjivali one kojima nasa tajna nije bila poznata.

U prvo vreme, posle kapitulacije, ovde se nista nije dogadjalo, jednostavno se zivot nastavljao, jedino sto su stariji sa strepnjom iscekivali sta ce se dogoditi, jer je ovde sad napravljena neka druga drzava, a tom drzavom su zavladali Hrvati, tako da su tu drzavu i nazvali Nezavisna  Drzava Hrvatska. Jos se i to promenilo da su sad, umesto zandarma, selom patrolirale ustase, koje su trazile da se preda sve oruzje i sva vojnicka oprema, za koju su znali da je ostala kod naroda prilikom kapitulacije.

Ta neizvesnost, koju su stariji sa strepnjom prezivljavali, trajala je neko vreme, a onda su pocela i neka hapsenja i odvodjenja ljudi u zatvore, da bi nakon tri meseca, ove ustaske vladavine, bio dignut ustanak i ustase proterane iz srpskih sela Livanjskog polja.

Kako se ovo dogadjalo u proletnjim i letnjim mesecima, vreme koje je uvek bilo najlepse za nase igre, na mene i moje drugare taj period nije ostavio nikakvog traga, mi smo se jednostavno igrali i ziveli kao da se nista nije promenilo, medjutim, kad je dignut ustanak, nastale su promene koje su i nas pogodile, jer sad vise nismo mogli biti bezbrizni i razigrani, razlog tome je bio sto smo sad morali da se sklanjamo od ratnih zbivanja i da bezimo i krijemo se po planinskim gudurama.

Na svu srecu ovi dogadjaji su se odvijali u letnjim mesecima, tako da smo i u «zbegovima», kako smo nazivali mesta gde smo zastitu trazili, mogli da nastavljamo normalan zivot, bez nekih vecih poteskoca, jedino sto smo sad bili pod stalnim nadzorom starijih, ali i skuceni u ‘zbegu’, nije vise bilo onog prostranstva, nije bilo nase jaruge, bili su tek poneki proplanci, ali su i oni vise sluzili za ispasu stoke, koju smo u zbeg doterali, nego za nase igre, a i nije nam vise bilo do igara, postali smo odjednom zreli, moglo bi se reci da smo «preko noci» odrasli.

Zbegovi i bezanja o kojima sam ovde govorio odnose se na vreme kad se narod digao na ustanak protiv ustasa i dok je trajao front u Kisinoj ulici, taj period je trajao nesto vise od mesec i po dana, posle toga je nastalo neko primirje, jer su italijani u dogovoru sa Nemcima i Pavelicem okupirali Dalmatinsku Zagoru, Liku i Bosansku Krajinu.

Posle dolaska italijana i njihovog preuzimanja vlasti od ustasa, nastalo je kratko primirje, da bi tek kasnije doslo do podela medju ustanicima i rata svakog protiv svakog, kad se vise i nije imalo gde bezati, jer cim bi pobegao od jedne vojske naleteo bi na drugu, a sve te vojske su u necemu bile iste, ili bolje receno od sviju se moglo poginuti i od sviju se ginula, tako da je narodu preostalo jedino da se prepusti sudbini, pa ko prezivi taj je preziveo, ko ne prezivi nije preziveo!

            svak protiv svakog ratuje

Eto tako je otislo moje detinjstvo u nepovrat, a ratne prilike i neprilike su od nas dece napravile ‘starmale’, kako se obicno kaze za onu decu koja su po uzrastu i godinama jos uvek deca, ali po dodeljenoj zivotnoj ulozi, postali starci.

Kad se nesto na silu prekine i nametne sasvim nesto drugo, onda to drugo, sto bi i inace samo po sebi doslo, nikako da se primi jer kao da i samo oseca da je na silu nametnuto.

Tako je bilo i sa mojim detinjstvom, koje je silom, ili tacnije receno ratnim prilikama, prekinuto i gde mi je nametnuto da budem odrastao, iako to po nijednoj svojoj osobini nisam bio, nekako se to detinjstvo nikako nije dalo oterati, pa ni onda kada mu je vreme bilo da samo po sebi ode, ono je ostalo da me prati i tako za ceo moj zivot jedan deo mene, mozda i najveci, je ostao dete.

Ne mislim da ima neceg loseg u tome sto me to detinjstvo prati na putu zivota, cak sta vise, mislim da je ta osobina kod svakog coveka samo pozitivna, jer dete je uvek naivno, ali i nevino, tako da nikom nece zlo naneti, jeste da zbog toga, bar prema mom iskustvu, moze imati neke manje neprilike od onih koji detinjstvo nikada i nisu imali, ili su ga imali ali ga nikada nisu shvatali i istinski ziveli.

Rat se ustankom i vremenom, sve vise razbuktavao i uglavnom se vodio izmedju ljudi koji su ovde ziveli i koji su do juce bili prijatelji, ma kakvi prijatelji, rat se sad vodio izmedju oca i sina, brata i brata, sestre i brata, ratovao je svak protiv svakog i na povrsinu je isplivao sav talog ovoga sveta, sad se vise nije pitao moj kum Rade Radukic, pitao se onaj ko je kroz svoj zivot pogubio sva dostojanstva koja su mu preci ostavili, a svoje nikada nije zasluzio.

Nikada mi nije postalo jasno kako je doslo do toga da najveci olos preuzme ulogu voditelja i glavnog aktera koji odlucuje o ljudskim sudbinama, da ne kazem kako se uopste moglo desiti da oni koji nisu nista predstavljali do ovog rata, sada postanu glavni i da o svemu bas oni odlucuju. Jasno mi je da su pojedinci shvatili da je sada  doslo njihovo vreme, da je rat njihova sansa da se istaknu i preuzmu vodecu ulogu, ali mi nije jasno kako  je doslo do toga da steknu tolike sledbenike, kao da je sam djavo dosao i preuzeo sve konce u svoje ruke, a da je normalan narod odjednom obnevideo i izgubio osecaj za ono sto je do tada bilo normalno, da bi prihvatio zlo koje mu je ponudjeno u zamenu za pravdu i postenje.

Iskusio sam u tom ratu, zalost, smrt oca i brata, iskusio sam bolest, iskusio sam nemastinu jer je zbog ratnih neprilika, prestala da radi ostarija, koja je nama bila i jedini izvor dohotka, a posle smrti oca i brata, morao sam ja da pocnem da privredjujem, iskusio sam teror od ljudi kojima nikad nista na zao nisam ucinio, iskusio sam i teror od onih koje sam nekad volio, iskusio sam teror i od onih koje nikad u zivotu nisam sretao, poginulo je u tom ratu dosta dobrih i pravednih ljudi, poginulo je i dosta onih koji nisu bili ni dobri ni pravedni, ipak je najvise nevinih zivote izgubilo, ostajali su mnogi bez kuce i kucista,  ali su svi gubili i niko nije bio na dobitku u tom ratu, ali je rat i dalje trajao.

            Malo cu iskoraciti iz koncepta price, jer cu morati objasniti u kakvom je brojnom stanju rat zatekao mene i moju porodicu. Kao prvo kad sam rekao da sam rodjen kao sesto dete, tu je doslo do nekih promena, naime najstariji brat mi je umro tek nekoliko meseci posle mog rodjenja, druga izmena je dosla jer mi se sestra udala godinu dana pre rata, a brat koji je bio drugi po starosti je otisao u Mostar na skolovanje i tu ga je i rat zatekao, tako da nas je ostalo cetiri brata i jedna sestra, koje je rat zatekao u porodicnoj kuci, jos da dodam, posto do sada to nigde nisam spominjao, da su posle mog rodjenja, moji roditelji dobili jos jednog sina i jednu cerku.

            Kad su mi  otac i najstariji brat ubijeni, u maju 1942. godine, ostali smo nas cetvaro dece i bolasna majka, sad sam ja bio drugi po godinama starosti, ali jednak sa starijim bratom po uzrastu i snazi, tako da smo ostali samo nas dvojica koji su sposobni za privredjivanje. Zamislite koja smo mi bili radna snaga, brat 12 i ja 10 godina starosti.

            «Silom baba u raj ne ide, ali se na silu ni ne postaje odrastao», rekao sam da mi je rat prekinuo detinjstvo, ali prekinuto detinjstvo ne znaci da se mora odmah postati odrastao, nisu ni obaveze te koje sputavaju da i dalje dete ne ostanes, jedino sto vise nemas toliko slobodnog vremena za svoje detinjarije ili ti igre. Sad je tek trebalo znati planirati svoje vreme, kako se ne bi nista od zivota propustilo da pored nas prolazi.

Nisam ja mogao imati neke nesavladive prepreke na svom putu, nismo mi ni imali neko veliko imanje koje bi iziskivalo vise vremena za obradu, tek tri njivice i na njima smo sejali svega po malo taman toliko da nam bude dosta, imali smo i cetiri krave koje je trebalo cuvati i taj je posao meni dodeljen, uz to sam pomagao i kod okopavanja pasulja, kukuruza i krompira.

Ma imalo je uvek dosta vremena za igru i druzenje, obaveze oko obrade zemlje, ili da kazem tacnije baste, bile su zanemarljive, cuvanje krava se lako pretvaralo u mogucnost za igru i druzenje, kuda ces nesto lepse od cobanskih igara, to bi bilo tako da nas u tome nisu ometali uslovi koji su u to vreme vladali, jednom recju rat nas je u svemu sputavao.

Rat i pored toga sto nas je sputavao u nasoj igri, otvarao je uslove za neke nove igre o kojima do tada nismo nista znali, te nove ratne igre, koje smo upoznali samo iz razloga jer su se ovde svakodnevno vodile nekakve bitke, a iza tih bitaka mi smo nalazili dosta tih ratnih naprava koje sukobljeni nisu uspeli da sa sobom ponesu. Ti nasi ‘ratni trofeji’ ili tacnije receno zaostala ratna oprema, mnoge moje vrsnjake je u smrt poslala ili obogaljila, jer nismo znali o cemu se radi niti smo znali sa tim da rukujemo, to se prvenstveno odnosi na neesplodirane bombe i minobacacke granate.

Zaostala puscana minicija, koju smo pronalazili, sluzila nam je da se njom igramo, na taj nacin sto bismo je bacali u vatru i razbezali se dok bi ona, od vrucine, pocela da eksplodirala. Za pucnjavu su nam sluzile i prazne puscane caure, jer bi i one proizvele istu glasnost kao i merci, ako se u jednu od njih naspe voda i onda se druga na nju silom nabije i tako napravljene bace u vatru, cim bi vodu u caurama prokljucala, para bi pod pritiskom razdvojila te caure, a prasak koji bi se tada cuo bio je glasan koliko i pucanj iz puske.

Evo price o jednom mom ratnom podvigu, koji me umalo nije zivota kostao. Bilo je to nesto posle Svetog Save 1943 godine. Nemcu su u to vreme vodili nekakvu ofanzivu protiv partizana, ovde je ta ofanziva poznata kao cetvrta. Jedna nemacka kolona se zaustavila kod nase kuce, gde se zadrzala dva-tri dana, u toj koloni su se nalazila i jedna borna kola. Iz motora tih bornih kola curila je smesa ulja i nafte i stvarala u smrznutom snegu debeo sloj crne mase.

Radoznalost me navede da vidim kako ce ta masa goreti i posle silnih napora da je zapalim, napokon mi je to poslo za rukom, ali se vatra ubrzo prenela i na motor tih kola, maji napori da ugasim vatru nisu dali nikakvih rezultata i tako su ta kola izgorela, doduse, mene niko nije primetio dok sam izvodio ovaj svoj podvig, tako da sam onako uplasen, uspeo na vreme da pobegnem, a za pozar je okrivljen jedan nemacki vojnik.

Za ovaj moj ‘podvig’ sam mogao da budem proglasen i za narodnog heroja, samo je trebalo da taj svoj ‘podvig’ obznanim celom svetu uz isticanje kako sam ja to uradio sa ciljem da unistim ta nemacka borna kola.

Rekao sam da necu o ratu mnogo pricati, ali ima nesto sto nikako ne mogu da izostavim u svojim pricama, a sto je postalo moj stalni pratilac tokom tog rata, ali i nastavilo da me prati kroz ceo moj zivot, a to je strah.

Najradije ja ne bih priznavao taj strah, jer po svojoj prirodi ja nisam plasljiv covek, ali ako ja ne priznajem strah, strah priznaje mene i savladava me onda kada mu se najmanje mogu odupreti, a to je dok spavam.

Tokom rata je strah bio stalni pratilac i kad sam budan i kad spavam, ali je nastavio i posle rata da nas prati, hocu reci mene da prati i da uvek sanjam te ratne vojske koje se smenjuju i koje su sve bile direktna pretnja po zivote, moj i sviju oko mene. Sto je vreme od tih ratnih zbivanja, vise prolazilo i snovi su bili redji, ali je najvaznije da kazem da oni nikada nisu prestali.

Porodicna tragedija, ratna zbivanja, oskudica i nemastina, sve je to uticalo da se moje detinjstvo zavrsi onda kada mu jos nije bilo vreme i tako sam odjednom od deteta, bez ikakvih priprema, postao decak koji ima obaveze kao da je vec odrastao.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

            na redu su druge brige

Kad te vec svrstaju u odrasle i kad dobijes radne zadatke, onda je red da se i ponasas u saglasju sa mestom koje ti je u zajednici dodeljeno.

Svi su se u tom ratu morali opredeliti, nema neutralnosti, jednostavno neko ti je drazi, a posto se taj neko drazi bije sa onim koji ti je manje drag, svakako da ces  biti na strani svog miljenika i eto vec si opredeljen.

Meni nije ostavljen veliki izbor, mogao sam da biram izmedju partizana i cetnika, kako su se svi potomci moga pradede opredelili za cetnike, znaci ni ja nisam mogao da budem izrod i da se odreknem svoje porodice, posebno i iz razloga jer su mi partizani ubili oca i brata, ali i jos nekoliko bliskih rodjaka.

Morao sam bar toliko da vam kazem o mom ratnom i politickom opredeljenju, iako sam i u jednom i drugom smislu bio samo nemi posmatrac, a svoje simpatije sam morao da krijem od svih i svakog, jer se i samo simpatiziranje glavom placalo, glavom se placalo i kad neko izrazi sumnju da nekog od zaracenih simpatises, jos ako se nadju dvojica koji tu sumnju podrzavaju, tada se zasigurno bez glave ostaje. Priznacete da telo bez glave ne vredi bas mnogo, posebno onda ako se radi o ljudskom telu.

Taj besmisleni rat i jos besmislenije opredeljivanje, odredice moj zivotni moto, a to je da nikom od ‘narodnih vodja’ ne treba verovati i uz njih pristajati, jer se svi odreda bore za osvajanje vlasti, poneki tu vlast koriste za svoj boljitak i na tome se zadrzavaju, ali velika vecina njih se bori za vlast nad ljudima i ljudskim sudbinama, a materijalni boljitak je samo puki pratilac kad je vlast osvojena.

Ranije u vreme detinjstva, dok sam osnivao svoje carstvo, zenski svet je u tom mom carstvu imao vrlo mali prostor za delovanje, posebno nas ni u jednom smislu nisu interesovale devojcice naseg uzrasta i nasih godina, one su bile iskljucene iz nasih igara, iz nasih dogovora, jednostavno one nisu imale mesta u nasim kombinacijama ni na koji nacin.

Sad se situacija u potpunosti promenila, devojcice su postale najvazniji deo naseg interesovanja i sve nase kombinacije su njih uzimale u obzir, desavalo bi se doduse, da one u nekim igrama ne ucestvuju, jer su to bile iskljucivo muske igre, ali smo sad izbegavali te muske igre i pronalazili one u kojima i devojcice imaju svoje mesto, cak sta vise mi smo se poceli otimati za njihovo drustvo i njohovo ucestvovanje u igrama.

Nije to nase druzenje sa devojcicama, pocelo odjednom, pre bi se moglo reci da je to pocelo onako iz tiha, prvo bi se poneko setio da i devojcice mogu da ucestvuju u nekoj igri, tada bi se neko pobunio i onda bi to islo kao i ranije, ali je vremenom taj glas da nam se i one pridruze, bivao sve snazniji i dolazio bi od sve veceg broja ucesnika u igrama, da bi na kraju oni koji devijcice ne prihvataju ostajali u manjini i na kraju sami bili iskljucivani iz igre i druzenja.

Pomalo igra, pomalo druzenje i na kraju to se sve pocelo pretvarati u prve ljubavi, ljubavi nisu uvek uzvracene i eto ti novog spoznavanja zivota, koje neki stariji, zovu ljubavni jadi, ti prvi ljubavni jadi i te prve ljubavi, nisu na nas ostavljale neke traumaticne tragove, jer kako smo se mi brzo zaljubljivali, ista tako smo se brzo i odljubljivali, da bi se ponovo u neku drugu zaljubili.

Bilo je doduse medju tim ljubavima i nekih koje su bile trajnije, pa cak i takvih koje su ostajale za sva vremena, za takve ljubavi smo imali nekoliko pesmica, evo jedne takve pesmice:

Volelo se dvoje iz malena

to je ljubav nezaboravljena!

Nisam se ni ja razlikovao od ostalih u pogledu zaljubljivanja, pa zato mislim da je najbolje da vam pricam o svojim ljubavima i «svojim ljubavnim jadima», jer cu na svom primeru najbolje opisati te ljubavi, odljubljivanja, osecanje kad si odbacen od ‘voljene’ osobe i druge brige koje su povezane sa drugacijom vrstom osecanja i koje nemaju bas mnogo veze sa ljubavi i ljubavnim jadima.

Prva u koju sam se, ‘na prvi pogled’ zaljubio, bila je Mara, nekako mi se ucinilo da sam ja njoj drag, a kako mi se ona mnogo svidjala, ja sam se odmah u nju zaljubio, posle nekoliko mojih stidljivih i neuspesnih pokusaja da joj saopstim, kako sam samo u nju zaljubljen, slucajno sam doznao da ona vec ima svoju ‘veliku ljubav’.

Nema sta, razocaranje jeste veliko, ali sta da se radi zivot tece dalje i mora se potraziti druga ljubav, nije trebalo dugo vremena da se nadje druga ljubav, ali isto tako nije trebalo da prodje mnogo vremena da bi saznao da sam i u drugoj ljubavi promasio i da je i ta moja druga ljubav svoje srce poklonila drugom.

Nisam siguran koliko sam promasaja imao u potrazi za tim svojim prvim, jedinim i ‘nezaboravnim’ ljubavima, redjale su se jedna za drugom: Bosiljka, Jovanka, Ruza…, ali znam da nikad za celo vreme tog trazenja nisam nasao ono sto sam trazio, jer kako se ispostavljalo da su srca onih ‘pravih’ bila zauzeta, isto tako se desavalo da te ‘prave’ nisu one koje sam trazio i to bas onda kada su mi one ‘poklanjale svoja srca u kojima sam ja bio jedini i za sva vremena’.

Gresite ako mislite da sam ja bio okrutan i da sam tim svojim izabranicama, koje su me ‘zavolele za sva vremena’, lomio srca i ostavljao ucveljene, obicno su to bile lepe i simpaticne devojcice i brzo bi pronalazile ‘svoje prave i jedine ljubavi’.

Te prve ljubavi su bile odmah na dohvat ruke, zapravo bile su i prve komsinice, druge ljubavi su dolazile zajedno sa mojim kretanjima i sto sam se ja vise kretao i udaljavao od svoje kuce i svog komsiluka, to su iskrsavale i ‘nove ljubavi za sva vremena’, na kraju bi se ispostavljalo da su sve te ljubavi iste i da svuda ima lepih devojcica u koje se moze zaljubiti.

Sad cu vam reci nesto, a vi slobodno recite da to nije istina  i da se hvalim, sve one devojcice kojima sam prvima nudio svoju ljubav i kod kojih nisam nalazio praznog mesta u njihovim srcima, vremenom su me pocele simpatisati, mozda je to iz razloga sto sam im pomalo postajao nedostizan, a mozda i iz razloga da sam zavredio da budem pozeljan, bilo kako bilo, vise nije bilo devojke koja ne bi bila sretna da joj ponudim da mi bude ‘jedina ljubav za sva vremena’.

Istini za volju, treba da vam kazem da sam te svoje ‘prve velike ljubavi’, na izvestan nacin zadrzao u svom srcu sve do danasnjeg dana, doduse ne kao neku izgubljenu ljubav, nego vise kao nekog ko mi je u jednom momentu bio toliko blizak da sam mogao da ga zavolim i da mi je taj

neko zauvek ostao blizak i zauvek, na neki nacin, «moj», isto onoliko koliko i poneko iz porodice.

Ljubavi su  ‘dolazile i odlazile’, nekako su se smenjivale i nikako nije dolazila ona ‘prava i jedina’, mozda bi i dosla ta ‘prava’ da sam joj dao jos malo vremena, ali sam ja resio da se ipak otisnem u svet i potrazim za sebe mesto pod suncem, kako u pogledu svije ljubavi tako i u pogledu svog celokupnog zivotnog puta.

Kasnije cu vam pricati o tom delu mog zivotnog puta i o tome da se nigde nisam mogao skrasiti, kad sam jednom napustio svoj rodni zavicaj, ali sad o tome samo toliko.

Nije samo ljubav ta gde se trebalo dokazivati, ima tu i drugih i precih stvari, jer kad si ‘odrastao’ onda se pred tobom nalaze zadaci koje treba da izvrsavas ako zelis da budes priznat, uvazavan si onoliko koliko dobro te zadatke izvrsavas, sto u mom slucaju znaci da cu biti cenjen onoliko koliko su cenjeni poslovi koje obavaljam, nije dovoljno ono sta sam postigao dok sam se igrao sa decom, sad je trebalo da se dokazem i na radu, a zadaci na radu su rasli sa mojim rastom.

Pored radnih zadataka, dosli su na red i  zadaci koje nisam obavio na vreme, jer su me ratne prilike u tome sprecile, a to je da zavrsim osnivnu skolu.

Kako je rat trajao vise od cetiri godine i kako sam u tom vremenskom razdoblju bio onemogucen da se na bilo koji nacin bavim necim sto je spadalo u opismenjavanje, gde spada i to da se u celom ovom kraju nije nalazila ni jedna knjiga i da je jedino sto se moglo za te cetiri godine procitati, bilo nekoliko plakata na kojima je bilo napisano da se preda oruzje i vojna oprema i nekoliko letaka u kojima su nemci trazili da se ‘banditi’ predaju, iz ovoga ce vam postati jasno da sam u svom opismenjavanju zaboravio i ono sto sam u prva dva razreda osnovne skole naucio.

Prvi moji zadaci da cuvam krave, postali su mi laki i dobro sam ih izvrsavao, cak sta vise, prihvatio sam se obaveze da cuvam i krave od komsije, s’ tim da nam on pokosi livadu, jer taj je posao bio pretezak za mene i mog brata, pored cuvanja krava, dobro sam obavljao i onaj deo posla koji se odnosio na uzgoj pasulja, krompira, kukuruza i drugih vrsta zitarica, jos jedan zadatak sam nekako otaljavao, kazem otaljavao jer je taj zadatak bio na samoj granici mojih fizickih mogucnosti.

O ovom zadatku cu napisati poseban pasus, jer je i ta vrsta rada nekako i najraznovrsnija i iziskuje najvise vestine, ali i napora, da bi se valjano obavio.

Pricu o ovom zadatku cu poceti tako sto cu vas upoznati sa stanjem u kom se naslo moje selo. Bilo je to ratno vreme, svi zdravi i sposobni za vadjenja rata bili su mobilisani u neku od zaracenih hordi, oni koji nisu  bili sposobni za ratovanje, nisu bili spososbni ni za privredjivanje, ali ko te za to pita, moralo se ziveti, pa se zbog toga moralo raditi, bar onoliko koliko ti radne sposobnosti dozvoljavaju.

Tako se desilo da su i oni koji su pre nekoliko godina prestali da rade teze fizicke poslove, jer su ih u to vreme, zamenili mladji i sposobniji, sada morali da se ponovo prihvate tih teskih poslova.

Posao o kome sam hteo da govorim bio je snabdevanje ogrevom za duge zimske dane, ranije je to islo nekim redosledom, obicno bi se pred kraj proleca sekle bukve, koje su bile predvidjene za secu i od tih bukava su seceni balvani, koji su sa prvim snegovima svlaceni sa planine i dovozeni kucama, ti balvani bi se malo prosusili tokom tih letnih i jesenjih dana, taman da postanu najbolji za lozenje tokom zime.

Sad sam ja bio taj koji je zaduzen za snabdevanje drvima, u  to vreme se za testeru kojom se bukve seku nije ni znalo, jedino sredstvo kojim sam raspolagao bila je jedna sekira, a sve ostalo je prepusteno mojoj snalazljivosti i znanju, jos da tome dodam da sam ovaj posao, opet zbog ratnih uslova, obavljao tokom zime i po snegu koji je nekada znao da bude, bar gde su nanosi, veci od mene.

Eva kako je to izgledalo, zimski dani kratki i hladni, trebalo je savladati sedam-osam stotina metara visinske razlike, da bi se popelo na obronke Dinare, gde su se nalazile bukve koje sam nameravao da secem. Kad sam vec dosao do mesta za secu, onda mi preostaje da izaberem bukvu koju cu seci, ta bukva mora da bude odredjene debljine, a ta debljina zavisi o mojoj proceni da li cu moci odseceni balvan spustiti niz planinu i odvuci do kuce, da vam ne pricam da je pri izboru bukve trebalo voditi racuna i o mestu gde se ona nalazi, jer bi ceo poduhvat bio uzaludan, ako bi se ispostavilo da balvan ne mogu dovuci do kolovoza niz koji cu ga spustati sa planine.

Jedan takav balvan, koji sam ja mogao dovuci do kuce, bio je dovoljan da se grejemo desetak dana, sto znaci da je mene odlazak po drva cekao svakih desetak dana. Kasnije, kad je rat prestao i kad su se uslovi, mojim odrastanjem promenili, snabdevanje drvima za zimu je bio posao koji se lako obavljao za svega nekoliko dana. Dobro da vam kazem da nikad nismo bili bez drva i da sa ovom konstatacijom zavrsim sa pricom o mom poduhvatu kao drvosece sa Dinare, nije ovo samo kraj price o drvoseci, ovo je i kraj price o mom zivotu tokom rata, tako sam obecao i tako treba da bude.

 

 

 

 

 

 

            novo vreme trazi novo znanje

 

Nove vlasti su otvarale nove skole, valjalo je da se nastavi moje skolovanje, prvo je trebalo zavrsiti treci i cetvrti razred osnovne skole, jer su tada samo ta cetiri razreda smatrana za osnovno obrazovanje, dok je svaki dalji nastavak skolovanja svrstavan u srednje, gimnazija je u to vreme trajala osam godina, s’ tim da se mala matura polagala posle zavrsenog cetvrtog razreda, a velika posle zavrsenog osmog, svako dalje skolovanje se smatralo visokim ili tacnije receno fakultetskim obrazovanjem.

Kako se smatralo, sto je uglavnom bila istina, da je skolovanje bilo prekinuto za vreme dok je rat trajao, to je sad uveden sistem skracene nastave i bilo je dozvoljeno da se za jednu skolsku godinu moze zavrsavati vise razreda, sto je zavislilo od samog ucenika, a uglavnom se ovo odnosilo na one ucenike koji su skolovanje poceli pre rata i koji su to skolovanje, zbog tog rata i prekinuli, eto tako sam ja svoja dva zaostala razreda, treci i cetrvti razred osnovne skole, zavrsio za nesto duze od jednog polugodista, jer je prvo polugodiste kasnije pocelo, a u drugom nisam mogao da pohadjam nastavu zbog obaveza oko proletnje setve, dodacu samo toliko da sam oba razreda zavrsio sa odlicnim uspehom i da sam i dalje bio najbolji djak u toj skoli.

Te posleratne godine imale su svoje specificnosti, koje nisu mogle ni mene da mimoidju, prvo sto je uticalo da odpocnem sa drugacijim nacinom razmisljanja, bilo je to sto su otvarane takozvane «partizanske gimnazije», u koje su odlazila deca sa kojima sam se do tada druzio, gimnazija u koju su odlazili moji drugari i u koju sam i ja hteo da idem, bila je u Travniku.

Ta mi se zelja nije ispunila, iako sam bio bolji ucenik od mnogih koji su u tu skolu upisani, jer mi to nije dozvolila moja majka, nije ona bila nazadna, da bi iz tog razloga meni branila da idem u tu gimnaziju, razlog njene zabrane je bio u tome sto se jos uvek ovde nalazilo ostataka raznih vojski koje su zaostale iz vremena rata i krile se po planinama i koje su povremeno uznemiravale i napadale neka zabacenija mesta, tako da se ona plasila za moju sigurnost ako bih otisao u tu skolu.

Nisu samo te zaostale vojske, bile te koje su stvarale nesigurnost kod ljudi u tom posleratnom vremenu, bilo je tu i mnogo drugih cinioca, a prvenstvo sto se ta nova vlast jos nije bila ucvrstila, te se osecala nesigurnost i nekako kao da su promene visile u vazduhu, a da se ne zna kad ce do tih promena doci i sta ce one novo doneti, tako je moja majka ocenila da je bolje da smo svi na okupu dok se prilike ne stabilizuju, nestabilnosti su doprinosile i glasine o nekim pobunama i otporu koji se pruza taj vlasti, te glasine su nekad bile istinite, a ponekad i lazne, ali su i jedne i druge izazivale zabunu kod naroda.

Kako nisam iskoristio ponudjenu priliku za nastavak mog skolovanja, druga prilika mi se nije ukazala i tako sam ostao da zivim na selu jos tri godine, gde sam nastavio da  obavljam uobicajene poljoprivredne poslove, ali sad sa daleko vise uspeha jer sam vec bio fizicki dorastao svim tim poslovima.

Navrsio sam sesnaest godina kada mi se ponovo pruzila prilika da nastavim svoje skolovanje, ali sad kao ucenik zanata i zanatske skole. Prilika koja mi se pruzila dosla je kao porucena jer je ona predstavljala poslednju mogucnost za nastavljanje mog skolovanja, pa marak se to ucenje zvalo samo zanat, ovu priliku mi je omogucio najstariji brat, koji je tokom rata, prekinuo svoje skolovanje u Mostaru i prikljucio se partizanima, pa je sad kao oficir, sluzbujuci u jednom gradu u Srbiji, iskoristio priliku sto je u tom gradu postojala zanatska skola i sto je ta skola primala ucenike, ali i imala dom za smestaj tih ucenika, te je i mene prijavio, a ovi me primili.

Nekako sam preskocio da nesto ispricam i o najlepsem delu vremena u svom zivotu, to je ono vreme kad su obaveze bile lako savladive i nisu iziskivale mnogo vremena, bile su taman takve da pokriju protok vremena koji bi se magao nazvati monotonim i dosadnim, ustvari te obaveze sam izvrsavao onda kada i ne bih znao sta drugo da radim.

Nije bilo vreme koje je u potpunosti diktiralo da ga ja svrstam u najlepse doba svog zivota, bile su to moje godine, moja snaga, donekle i moja mudrost, ako bi se tako nesto moglo reci za ono znanje koje sam posedovao. Sve ovo je doprinosilo da mi to bude najlepse doba zivota, ali tome je najvise doprinelo to sto sam bio voljen, voljen u porodici, voljen u drustvu, voljen od devojcica mog uzrasta i mog interesovanja, nasao bi se poneko ciju naklonost nisam imao, ali to je i normalno, bar sam ja tako shvatao, jer se niko ne mora dopadati celom svom okruzenju, ako zbog niceg drugog, a ono zbog male zavisti ili ljubomore, toga sam bio sasvim svestan i to mi ni najmanje nije smetalo, sto znaci da mi i nije kvarilo trenutke uzivanja u svemu drugom.

Potpuno zadovoljstvo svojim zivljenjem i svojim dostignucima, nije nikom dato, jer bi to onda znacilo da je licnost postigla savrsenstvo, kako savrsenstvo ne postoji onda ne postoji ni potpuno zadovoljstvo onim sto smo i sto smo postigli u zivotu, jer svaki covek je svestan da je ponesto propusteno sto je bilo ostvarljivo i moguce da se dostigne.

Moja preokupacija u to vreme nije bila ni blizu toga da procenjujem sta sam do tada propustio, ja sam u stvari znao da nisam nista propustio jer nisam nista ni postiga ili uradio, a najvise me je brinulo to sto sam prestao sa svojim obrazovanjem ili jos tacnije receno sto nemam mogucnost da nastavim svoje skolovanje.

Ranije sam vam rekao kako mi je detinjstvo naglo prekinuto i da sam zbog toga, na izvestan nacin, zauvek ostao dete, tako da sam i nemogucnost da nastavim skolovanje prihvatao kao nesto sto ce se na neki nacin resiti, nesto kao i ono kad sam kao dete zamisljajuci, ostvarivao i ono sto je nemoguce, taj posebni deo zivota koji je pripadao, kako ja imam obicaj da mislim i kazem, detetu koje je u meni zivelo, pomagao mi je da se kroz zivot nikada ne osecam izgubljenim ili za nesto uskracenim.

Posleratno vreme se nije mnogo razlikovalo od onog ratnog i dalje je vladala glad i nemastina, negde sam rekao da sam u tom ratu spoznao mnoge stvari, pa i glad, sad se moram ispraviti i priznati da sam ja glad video i upoznao kod drugih, ali je nikada licno nisam upoznao, niti ja niti bilo ko od moje porodice, jos nesto nisam sasvim upoznao a to je da bi neko od mojih brace, sestre ili mame, bio u situaciji da nema sta da obuje ili obuce, jeste bila je oskudica, ali se uvek za toliko naslo.

Imao sam ja veliku zelju da imam duboke cipele koje ne propustaju vodu, posebno u rano prolece kada je polje bilo puno vode i jos hladne, a ja morao da teram goveda na pasu, ali se to nemanje cipela, jer ih i ostaloi nisu imali, tada brzo zaboravaljalo, te ne znam kako sam se sada tog vremena i te nemastine uopste setio.

To sto sam brzo zaboravaljao da mi nesto od materijalnih dobara nedostaje, nije zbog toga sto sam onda, ali i sada zaboravan, vec pre svega sto mi ni onda kao ni sada, nije pricinjavalo neko veliko zadpovoljstvo da posedujem velika materijalna dobra, nekako sam uvek shvatao, ne zbog skromnosti, da je coveku dosta da ima nekoliko preobuka, a sve sto je preko pet-sest pari je visak, neki bi to nazivali luksuzom.

Nikako da pocnem sa pricom sta mi je to bilo lepo u vremenu odmah posle rata, nije se desavalo nista posebno da bi to mogao istaci, ali eto u to vreme mi je bilo lepo druzenje, lepo kada je suncan i topao dan, lepo kada pada kisa, koja se sliva sa krovova kuca, lepo kada pada sneg, lepo kada se hvata led po povrsini ‘jezera’, lepo kada sedimo na prelu pored ognjista na kome gore drva, lepo i kada drva na ognjistu nece da gore vec se dime, lepo kad devojke pevaju, lepo i kada momci pevaju, lepo i kad se pricaju price iz starine, sta sve nije bilo lepo, jer je bila lepa mladost.

Lepota mladosti nas uvek prati i ma kako da zivimo i ma sta da postignemo u zivotu, mi se uvek vracamo toj mladosti i lepoti koju smo kroz nju osetili, vracajuci se nasem detinjstvu i nasoj mladosti mi to detinjstvo i mladost ponovo zivimo, svakim nasim secanjem i svakom nasom pricom o toj mladostimi i detinjstvu, mi u stvari dozivamo tu mladost i detinjstvo da nam se vrate.

Zato i nisam posebno spomenuo neki trenutak koji bi bio lepsi od drugih, meni su svi bili lepi i nikad te trenutke necu zaboraviti, lepota mladosti i lepota trenutka, su se poklapale sa slobodom koju sam uzivao, tada sam imao apsolutnu samostalnost u donosenju odluka o svemu sta sam radio i sta sam hteo da uradim, nikada vise tokom svog zivota nisam imao toliko samostalnosti, nekako se uvek naslo nesto sto bi me sputavalo i diktiralo da svoje odluke prilagodjavam drugima ili drugacijim prilikama.

 

 

 

 

         svaki zanat zlata vredi

Evo mene da izucavam zanat za graficara, kad nas je stariji brat, mene i mladjeg brata, doveo da nas upise na zanat, nismo imali nikakvog uticaja na koji ce nas zanat primiti, ja sam zeleo da budem automehanicar, ovaj izbor nije bio iz nekog mog posebnog afiniteta ili prevelike zelje za mehanizacijom, vec pre svega sto je to bio jedan od dva tri zanata o kojima sam nesto znao.

Zelje su jedno, a stvarnost je drugo, e to je sad ono kad ja ne donosim odluke o tome sta cu raditi, ovo ce me pratiti kroz ceo zivot i to je pocetak raskida sa dotadasnjom mojom slobodom u donosenju odluka o tome kako cu ziveti i cime cu se baviti. I ako sam rasporedjen da izucavam graficki zanat, o kome do tada nisam nista znao, cak nisam znao ni da postoji takav zanat ili posao, iako nisam imao neku zelju da taj zanat izucavam, kasnije ce se ispostaviti, da je to bio zanat po mojoj meri i da sam postao svestan da ni jedan drugi me ne bi u potpunosti profesionalno ispunio sem ovog.

Palanka u koju sam dosao na izucavanje zanata je bio mali gradic, tek nesto veci, po broju stanovnika, od sela koje se nalazilo na domak gradica, nisu se ni stanovnici mnogo razlikovali od stanovnika okolnih sela, ali ni od mojih ranijih suseda i zemljaka, mozda samo malo u pogledu pismenosti, jer je ovde ipak bilo vise pismenih stanovnika nego u mom zavicaju, iako to sto su ovde imali pismenih ljudi, ne znaci da su se u bilo cemu drugom, pa cak i u poznavanju samog zivota, mnogo razlikovali od mene i mojih ranijih komsija i poznanika, jednom recju u Palanci se zivelo na slican nacin kao i u mom zavicaju.

Nisam morao da ulazem mnogo napora na prilagodjavanje novim uslovima zivota, a kako su u stampariji radili i neki cije je poreklo bilo iz mog zavicaja, brzo sam se prilagodio i uslovima ucenja zanata, dok mi skola nije predstavljala nikakav problem, skoro da sam se u novoj sredini osecao kao ono kad sam upisao prvi razred osnovne skole, jer je moje znanje, bezmalo, bilo na nivou onoga koliko se po programu skole, trazilo da ucenici postignu, jedino mi je nedostajalo jos malo znanja iz oblasti strucnih predmeta i tako sam ja postao ‘glavni’ u skoli, ali i u domu, sto bi se reklo «jednom car, zauvek car».

Dom u koji smo bili smesteni, imao je svoju biblioteku, zapravo dom je imao dosta knjiga koje su bile naslagane po raznim policama, a o kojima niko nije vodio racuna, verovatno da su te knjige pripadale vlasniku zgrade koja je pretvorena u dom i koju su nove vlasti oduzeli od tih vlasnika zajedno sa svim tim knjigama, kako su knjige pokrivale razne oblasti zivota, ali i knjizevnosti, pa cak su neke bile popularno napisani tekstovi o raznim mineralima, kao i drugim oblastima koje su spadale u popularizovanje nekih naucnih disciplina, sto je ukazivalo na to da su ovde sakupljene knjige koje su ranije pripadale razlicitim ljudima i to sve je moglo da se tumaci da su sakupljene od vise vlasnika.

Ne zelim se upustati u tumacenje na koji su nacin te knjige sakupljene, jedino hocu da kazem da je vaspitac, koji je bio taman toliko pismen koliko i ja, ocenio da cu ja moci da sredim te knjige i tako mene postavise za bibliotekara, ali me ujedno zaduzise i za vodjenje citalackih kruzoka, te da pomazem slabijim ucenicima u savladjivanju skolskog gradiva.

Nema sta, sve je ukazivalo da se vraca moje izgubljeno carstvo, to bi i bilo tako da dom nije imao i drugu namenu, sem one da u njemu budu smestena deca koja nemaju gde da stanaju i koju nema ko da skoluje i izdrzava, ta druga namena ovog doma je bila u tome sto je dom trebao da posluzi nekima koji su trazili svoju sansu u novonastalim uslovima, jer se vrlo lako moglo, bar po njihovom misljenju, dokazati i ‘vinuti u nevidjene visine’ na lestvici novouspostavljene vlasti, preko volonterskog rada sa decom iz ovog doma.

Da sam ja bio samo malo »promucurniji», ovu okolnost sam mogao i te kako iskoristiti i ‘vinuti’ se zajedno sa ovim «dobrociniteljima» do ‘nevidjenih visina’ na tim istim lestvicama, novo vreme, nije trazilo veliko znanje kod onih koji ce se pentrati na lestvicama uspeha, trazila se samo odanost i poslusnost, tako da je dosta bilo mesta na tim lestvicama za pentranje, samo je trebalo da se crsto uhvatite jedni za druge, oni koji bi se uhvatili u to kolo nikako se nisu smeli ispustati, jer ako jednom izadju iz tog kola nikada se vise nece moci u to kolo vratiti.

Nije istina u tome da ja nisam bio promucuran, da bih sa uspehom pratio novo vreme i nove ljude, pre ce biti da je tajna svega toga bila u tome sto je mene u to vreme poceo da «boli stomak», jer nije mogao da svari sve ono sto su ti «novi ljudi» kuvali u svojim kuhinjama. Ovo vam ja pricam onako malo ‘uvijeno u oblande’ kao da se ‘vlasi ne dosete’, ali je to novo vreme trazilo ljude koji nisu birali sredstva kojima ce se posluziti da bi se pokazali u svojoj odanosti, sto ja nikako nisam mogao da shvatim i prihvatim kao nesto sto je normalno i sto bi ljudi trebalo da cine.

Bila bi neistina, kada bih se sad ja hvalio, kako sam imao neke posebne vaspitace koji su me poducavali sta je ispravno, a sta nije da se cini kroz put zivota, ali bi bilo jako lose ako ne bih rekao da su mi moji roditelje uvek govorili da se covecnost meri po delima, a ne po recima, jos ako dodam tome da sam ja odrastao uz gusle i pesme u kojima se velicalo cojstvo isto oniliko koliko i junastvo, onda ce vam biti jasno zasto nisam mogao da se vozim istim kolikma kojima su se vozili oni koji su u to vreme pravili svoje karijere i eto tako sam ja postao onaj kraji «ispravlja krivu Drinu» i ‘tera pravdu’, na zalost onih koji su me kritikovali, ja sam tu pravdu uvek ‘terao’ za drugog, a nikad za sebe, mogu dodati i to da su ti drugi, za koje sam ja ‘terao’ pravdu, uvek bili slabi i nezasticeni.

Vremenom cu ja shvatiti kako je moje ‘teranje pravde’, u vreme kada su drugi jurili karijere, bio Sizifov posao, jer im ni u cemu nisam bio od pomoci, dok sam sebi dosta neprilika naneo i drugo, cim su ti ‘moji sticenici’ dosli do zgodne prilike, pokazali su, svojim delima, da su isti kao i oni od kojih sam ih branio.

Nije proslo mnogo vremena od mog dolaska u dom i zaduzenja o kojima sam pisao, kada me primise u SKOJ, nije proslo ni mnogo vremena od kada su me primili u SKOJ, kad sam opet ponovo ‘unapredjen’ i postavljen za sekretara te organizacije u domu, ali i za clana Mesnog komiteta omladine, jer je ta cast pripadala onom koga izaberu za sekretara, ‘ma idi Boga ti’, sad sam ja postao prava vlast, nije to bilo vise ‘onako kabojagi’, dok sam carevao u mom selu, jer sam istinski bio u poziciji da odlucujem o ljudskim sudbinama.

Sad ta pozicija u koju sam dospeo, iako to nisam hteo niti trazio, dovesce me u sukob sa ljudima koji su ‘jurili karijeru’, ali cu istovremeno saznati koliko ja imam slicnosti sa ‘don Kihotom’ i njegovim vetrenjacama, doduse u to vreme mi nije bilo poznato to Servantesovo delo, ali to moje neznanje nije ni u cemu umanjilo moju slicnost sa njegovim junakom.

Da vas ne lazem, meni je godilo sto sam sad uvazavan i pitan, jedino mi je malo smetalo sto to uvazavanje nije bilo postovano i onda kada bih se razlikovao od ostalih u slucajevima kad se donosio sud, ali i odredjivala sudbina, pojedinih omladinaca, o cijem radu bi se vodile rasprave.

Vazilo je pravilo da se u tim slucajevima ceka kakav je stav predsednika, jer je to znacilo da je to stav i  ‘visih instanci’, kod kojih je on bio duzan da ode na konsultacije pre nego bi se resavala necija sudbina, kad vec predsednik iznese svoj stav na videlo dana, onda bi nastalo utkivanje od ostali clanova, ko ce sa vise entuzijazma podrzati stav predsednika, ali i ‘istaci i obrazloziti’, zasto je to ispravano stanoviste koje je predsednik izneo, jos ce se tome pridodati, zavisno od predsednikovog stava, neke ‘velike mane’ ili ‘zasluge’ koje u predsednikovom izlaganju nisu bile izrecene.

Kod ovakvih sastanaka sam ja vrlo cesto ‘strcao’, jer se nisam slagao sa navodima pojedinih diskutanata, nekako je to moje neslaganje bilo vise iz principijelnih razloga, nego iz razloga sto bih ja nesto vise znao o ‘greskama’ ili ‘uspesima’, onoga o kome se diskutovalo, ustvari meni je smetalo to sto bi objekti tih diskusija bili od sviju oznacavani samo kao negatvni ili samo kao pozitivni sto je, kako sam vec rekao, zavisilo od stava predsednika i jedino sto bih ja u svojim diskusijama isticao bilo bi to da se ne mogu sloziti sa tim da doticni nema nijedne dobre osobine ili da nema ni jedne lose, uvek sam isticao kako ostali diskutanti stvari posmatraju samo kao crno-belo, pa sto je crno to je crno bez ikakvog ostatka, a isto tako i ono sto je belo.

Najcesce je moja diskusija bila takva iz razloga jer ja nisam poznavao ljude o kojima bi se vodile diskusije, moje nepoznavanje tih ljudi je bilo iz sasvim prozaicnih razloga, ja sam prosto receno, tek nedavno dosao u ovu sredinu i nisam ni mogao poznavati te ljude, ostalima je bas to smetalo, sto se mesam kad ni ne znam o kome se govori, na sto bih im ja odgovorio da ni ne moram da poznajem te ljude, ali svakako u svakom coveku postoji ponesto dobro ali i ponesto lose.

Mozda je ovo moje ‘talasanje’, kad je rec o mojim diskusijama, bilo pre svega rezultat toga, sto bi se kod ovih diskutanata, kad iznose svoje vidjenje navedenog problema, osetila prevelika doza mrznje, ali i zelja da se iskaze u svom dodvoravanju, kako su za mene mrznja, pa i dodvoravanje, bili nesto sto je najmanje primereno coveku, to nisam ni mogao da se oduprem nagonu da u svjoj diskusiju budem razlicit od takvih diskutanata i eto ti razloga mom ‘talasanju’.

Nisu me bas mnogo trpeli i brzo sam ja prestao da budem sekretar SKOJ–a i clan mesnog komiteta, no i dalje sam ostao bibliotekar i zaduzen za organizaciju citalackih kruzoka i pomagaca kod slabijih ucenika. Zapravo moje smenjivanje  nisam ni osetio, jer je odnos ostalih prema meni ostao isti kao i ranije, cak sta vise, sad su me vise postovali svi iz komiteta, pa cak i predsednik, nekako im je bilo drago da se nasao neko ko nije podlozan sablonu i ko ima svoj stav i svoje misljenje. Ne moram ni da vam naglasavam na kakv je prijem naisao moj stav, na tim sastancima, kod obicnih gradjana, a Palanka ko Palanka, ubrzo sam svima bio poznat i to jedino iz razloga sto sam bio taj koji se ‘suprostavio’ vlasti.

Oprostili su mi moje ‘velike greske’, jer nisam bio svestan situacije u kojoj se nalazimo, a moje diskusije su bile plod naivnosti i lose procene. Bilo kako bilo, moj naslednik na prestolu sekretara SKOJ-a i clana mesnog komiteta omladine, uskoro se ‘vinuo u visine’ kojima se meri uspeh u karijeri i dok sam ja zavrsio zanat i zaposlio se kao radnik u stampariji, on je vec dospeo do visokog republickog omladinskog funkcionera.

Tako se neslavno zavrsila moja politicka karijera, moglo bi se reci i pre nego sto je pocela, krah moje ‘politicke karijere’ sam «stoicki podnosio», a kad sam zavrsio zanat i izasao iz doma, nastavljajuci da zivim zivotom primerenim za ovdasni zivalj, iskoristio sam mogucnosti da se ne povezujem sa drugim politickim organizacijama, te sam tako ostao i bez clanstva u SKOJ-u, ali i u omladini.

Vaspitaci u domu su bili to samo po nazivu, jer se njihova uloga u vaspitanju sastojala samo u tome da nas «disciplinuju» i da od nas «naprave nove ljude». Disciplinovanje se sastojalo u tome sto smo mi bili duzni da izvrsavamo sve njihove zapovesti, da postujemo ogranicenja kretanja, sto je znacilo da ne smemo napustati dom sem onda kada idemo u skolu i na posao, cak sta vise i tada smo morali ici samo u stroju, isto tako smo u stoju odlazili i u menzu na obed.

Dom nije imao dvoriste, te kako nam je kretanje bilo ograniceno, nas zivot je vise podsecao na zivot zatvorenika nego na zivot ucenika koji pohadjaju zanat i skolu, dom je bio ogradjen drvenim daskama, a kako se neki «mudrac dosetio» da na vrhove tih dasaka postavi bodljikavu zicu, to je razlika izmedju zivota u domu i zivota u logoru bila zanemarljiva.

Jasno vam je da smo mi, bar oni stariji, morali pronalaziti nacin da povremeno krisom izadjemo iz doma, za tu svrhu su nam najbolje sluzili prozori koji su bili okrenuti ka ulici, jer sa te strane nije bilo nikakve ograde pa bi bodljikave zice.

Kod ovih izleta ili  bezanja iz doma, valjalo je voditi racuna o tome, da te ne vidi neko nepozeljan iz carsije, nepozeljni su oni koji su spremni da te prijave upravniku ili vaspitacima, zatim da ne primete, da si pobegao, ni oni ‘domci’ koji su spremni da te prijave, te ucenike smo zvali ‘cinkarosi ili dojavljivaci’.

Ako si sve ove prepreke uspesno prosao, to bi se onda slavilo kao velika pobeda, kod neuspesnih poduhvata je sledila kazna, kazne su bile rangirane, zavisno od tezine prekrsaja, bilo je to svrstano u nekakve redove, kao prekoredne sluzbe kod ciscenja prostorija, zabrana izlazaka u grad, sisanje na nulu.

Ova poslednja je bila i najteza, a ona je podrazumevala i one dve druge, nekako si u tim slucajevima dobivao sve kazne odjednom, samo je zavisilo koliko dugo ce trajati te zabrane izlaska u grad i koliko ce biti tih prekorednih sluzbi, kod ove kazne je bila jos jedna nezgoda, a to je sto bi svi u palanci znali da si za nesto kaznjen kad te vide osisanog, eto razloga da ti se i ne izlazi dok ti kosa malo ne poraste.

Bila je neistina kad sam rekao da mi nije bilo zao sto sam smenjen sa mesta sekretara SKOJ-a, nije da sam ja zalio za tom funkcijom ili za tim sto mi je propala politicka karijera, ali sam zalio za privilegijom koju sam imao dok sam imao tu funkciju, privilegija se sastojala u tome sto sam u svako doba mogao da izadjem iz doma i da nikome ne polazem racuna o tome gde sam bio i zasto sam izlazio, jer se samo po sebi porazumevalo da omladinski i SKOJ-evski rukovodioci imaju neke ‘vazne’ poslove koji ne podlezu kontroli vaspitaca i upravnika doma.

Dobro, da budem iskren, meni je daleko draze bilo ovo bezanje iz doma od onog slobodnog izlaska, nekako je ovo bezanje bilo povezano sa mojom avanturistickom prirodom, a tih bezanja ce jos mnogo biti u mom zivotu i svako ce biti povezano sa ponekom avanturom, neki ce reci da su ta bezanja bila bezanja od samog sebe, sto ja svakako necu negirati, jer su poneka stvarno bila takva.

Svakako da ne treba shvatiti, da je to nase ‘tamnovanje’ u domu, bilo nesto sto bi trebalo da bude mnogo strasno, jer se i nase zadrzavanje u tom domu nije odvijalo u nekom neizmerno dugom vremenu tokom dana, naime mi smo dom napustali vec negde oko pet sati ujutro, jer smo tada odlazili na dorucak, da bismo posle dorucka otisli na posao u radionice u kojima smo ucili zanate, u dom bi se ponovo vracali oko jedan sat, jer se tada odlazilo na rucak, posle rucka smo se vracali u dom da bi se pripremili za odlazak u skolu, jer su nam skolski casovi pocinjali oko tri casa i trajali do, zavisno od broja casova, 7 casova navece, kad smo odlazili u menzu na veceru, posle vecere su bili obavezni kruzoci i ucenje, sve u svemu vreme je, tokom radnog dana, bilo dosta dobro isplanirano i to vreme nije bilo problematicno za zadrzavanje u domu, ali je zato subota popodne i nedelja, ako se ne bi dobio izlaz, predstavljali pravo mucenje od dosade, pogotovu ako si dobar ucenik i nemas potrebe da nesto od skolskog gradiva ucis.

Sve u svemu, nije to bilo vreme na koje bi se trebalo zaliti ili ga trebalo zaboraviti, problem je bio u meni, jer sam ja bio naucio da sam slobodan u svojim odlukajma, a sad je trebalo da se prilagodim nekim pravilima koja nisam  bio spreman da prihvatim.

Kako sam na samom pocetku price rekao, da sam jos samim svojim rodjenjem, hteo da se pitam kako mislim da zivim, ne zeleci da usvajam bas sva pravila koja su do tada vazila, sad je zivot u domu bio u sukobu sa mojom odlukom jer su se sad pojavili neki ljudi koji su nametali pravila suprotna od onih koja sam ja prihvatao.

            Citalac ce sam doci do zakljucka, na osnovu ove moje price, da sam ja rodjen kao retko mudro dete, sto bi se reklo, ‘rodjen sam sa malom maturom’, tako da sam od prvog razreda osnovne skole, pa sve do zavrsetka zanatske, bio postedjen od ucenja, dovoljno je bilo da prisustvujem casovima i vec bih se na taj nacin upoznao sa onim sta su trebali da me nauce ucitelji i nastavnici, nekako mi je i ranije sve bilo jasno samo je sada trebalo odrediti sta se trazi od znanja kod onih koji te skole pohadjaju.

            Deset godina posle zavrsetka zanata, polagao sam i polozio prijemni ispit za upis na masinski fakultet za taj ispit sam se pripremao oko tri meseca, posle sam redovno polagao ispite, iako sam bio zaposlen i radio puno radno vreme i jos tome da dodam da sam bio upisan kao redovni student.

 

 

 

 

 

            nikad ne treba «talasati»

Nekako sam se vezao za rec ‘talasanje’, to je pocelo od onog trenutka kada sam hteo da slikovito prikazem kako se sire neki ‘aberi’, uporedjujuci to sa prostiranjem talasa kada se u mirnu vodu baci kamencic, mozda i nije to pocelo sa bacanjem kamencica u vodu, mozda je to moj nacin gledanja na put zivota i na sam zivot, a moglo bi se tumaciti i kao moja zelja da o necem govorim na drugaciji nacin od onog koji je uobicajen u svakodnevnom zivotu, kao tada sam nesto drugaciji od ostalih jer sam izasao iz svakodnevnog sablona komuniciranja i samim tim sam sebi obezbedio pravo da me svi moraju uvazavati.

Ja zbilja jesam nesto posebno, mozda to i vi mislite za sebe, pa nemam potrebu da se kombinacijom izgovrenih reci i simbola izdvajam od drugih, pre bi se moglo reci da sam imao potrebu, sto ja nisam cinio, da se kroz zivot nastojim pribiliziti sredini u kojoj zivim, usvajajuci njihov stil zivota i ponasanja, jer bih tada sebi ustedio mnogo toga sto sam morao da otrpim, a sto ne bih morao da sam se drzao pravila koja su vazila u mom okruzenju. Kako sam se ponasao drugacije od mog okruzenja, moralo je to da pada u oci onima sa kojima sam svakodnevno bio u kontaktu, a to je znacilo da sam u njihovim ocima bio onaj koji ‘talasa’.

Moje ‘talasanje’ ili neuklapanje u sistem ponasanja, imalo je svoj temelj i u tome sto sam ja ljude cenio, po njihovim vrednostima, te vrednosti su mogle biti, po mom arsinu, one koje predstavljaju postenje, one koje predstavljaju njihovu mudrost, ponekad i one koje su iskazani u njihovoj fizickoj snazi i cvrstini njihova karaktera, bilo je tu jos i drugih vrlina koje sam cenio kod ljudi, ali nikada mi se nije dopadalo kod ljudi kad su povodljivi, nisu mi se dopadali ni oni ljudi koji su se sluzili svim i svacim, kako bi se nekom dodvorili i na taj nacin gradili uspesne karijere, a da za te uspehe nisu imali osnovu u svom znanju i sposobnostima, sem tih sto su poslusni i odani sledbenici, u ovakvim slucajevima se kod mene budilo nesto sto nisam mogao kontrolisati, neki bi rekli, da to nisam mogao u sebi nositi i otrpeti i eto ti moga ‘talasanja’.

Prosla je cela godina dana od kada sam ja dosao u dom u Palanku, bila je to godina kada sam se ja prilagodjavao na nacin zivota u domu i u Palanci i dok jos uvek nisam ‘talasao’, tako da sam bio u mogucnosti da se i mene ponesto pita, zapravo to je bilo ono vreme kad sam ja jos uvek bio clan komiteta omladine, tu svoju privilegiju sam iskoristio da po povratku sa odmora, koji sam proveo u rodnoj kuci, povedem Dusana da ga upisem na zanat i u dom.

Tada sam bio u prilici da sa sobom povedem i vise decaka koje bih upisao na zanat i koje bih smestio u dom, ali u selu, za vreme mog odmora, nije bilo vise tih decaka, jer su svi bili otisli na ‘dobrovoljne radne akcije’.

Nisam ja imao  privilegiju, da dovedem u dom i na zanat decu, zbog toga sto sam bio clan mesnog komiteta omladine, mada i to nije bilo bez nekog uticaja, vec prvensrveno sto smo moj brat Nedjo i ja bili daleko najbolji ucenici, tako da su i skolska i domska uprava zelele da imaju dobre ucenike, sto je i jednima i drugima islo u prilog s obzirom da se to tada vrednovalo i cenilo kod nadleznih vlasti, kako je kasnije i Dusan bio najbolji ucenik u razredu, sto je meni cinilo veliko zadovoljstvo, posebno zbog toga sto je i Dusan kasnije zavrsio pravni fakultet, te me je i to uverilo da nisam pogresio kad sam se odlucio da ga sa sobom povedem.

Radne akcije su bile ‘dobrovoljne’, ta dobrovoljnost se sastojala u tome sto si mogao da na njih odes svojom voljom ili da te na njih odvede milicija, svakako da je bilo bolje da odes dobrovoljno, jer bi u tom slucaju imao povlascen tretman u odnosu na one koji su na te radne akcije ‘privedeni’, konkretna radna akcija na koju su tada bili otisli moji drugari iz sela, bila je izgradnja autoputa od Beograda do Zagreba.

Sta da vam pricam o tom vremenu, jedino vam mogu reci da je to bilo vreme kada se svak trudio da se dokaze i pokaze novim vladarima, jedino sam ja nekako strcao, ‘talasao’, a nisam ni imao zelju za dokazivanjem bilo kome sem samom sebi. Sto sam se vise trudio da se sebi dokazem, sve sam vise dolazio do zakljucka da mi je znanje ‘kratko’ koliko i pamet, te da treba da se vise potrudim u sakupljanju znanja, a ne da se zadovoljavam onim polovocnim koje sam u to vreme posedovao.

Nemojte ovo shvatiti kao da sam hteo reci kako sam sada prepametan, jednostavno  sam tada mislio da imam dosta znanja i da mi ne treba vise, ali kada sam se poceo sretati sa novim znanjima i novim nepoznanicama, shvatio sam da mi je zanje vrlo oskudno. Vremenom cu doci do spoznaje da je sveukupno znanje nedovoljno da rese ljudski problemi, a da svaki pojedinac, ma koliko do poseduje znanja, u onosu na sveukupno ljudsko znanje ima taman toliko  znanja da se ne bi ni osetilo ako bi se to njegovo znanje izdvojilo od ljudskog, mozda tek tu i tamo znanje onih najgenijalnih ima upliva na pomak celokupnog ljudskog znanja, pa cak i da se nisu oni nasli tu da to ljudsko znanje prosire, nasao bi se neko drugi ko bi to ucinio u nekom drugom trenutku vremena.

Dan za danom i prodje i moje ucenje zanata, zavrsetkom zanata i zanatske skole zavrsilo se i moje odrastanje, bar u onom fizickom smislu.       

           

 

 

 

 

 

            vreme je da se sam o sebi brinem

Mogao bih ja sad da se hvalim, kako sam zavrsavajuci zanat, postao ‘svoj gazda’ i da mi sada vise niko nije bio potreban za brigu o meni, kazem mogao bih, ali necu jer bi to bila neistina. Nije neistina da sam se osposobio za valjano obavljanje poslova za koje sam se skolovao i da bih zbog toga trebao da trpim bilo kakve posledice, bar kad je u pitanju moj raspored na radno mesto ili prinadleznosti koje su predvidjene za to radno mesto i te radne zadatke, istina je da je to bilo vreme kada je bila opsta nemastina i siromastvo, tako da nije postojalo zaposlenje koje bi u bilo cemu moglo da se smatra takvim koje bi omogucavalo lagodan zivot ili bar zivot koji bi u potpunosti zadovoljavao osnovne potrebe jedne porodice.

Bilo je to vreme nestasica i oskudica, kad su sve nabavke morale ici pre nekih centara, koji bi za te nabavke, kad ih odobre nadlezni organi, davali potrebna trebovanja i onda bi se sa tim trebovanjima islo u kupovinu.

Sama kupovina je bila vrlo komplikovana, jer je onaj koji je zeleo nesto da kupi, morao da ima odobrenje nadlezne komisije, potvrdu od odredjene ustanove, kojom se potvrdjuje da se imenovanom moze prodati odredjena roba, zatim si morao da imas takozvane tackice, koje su bile u funkciji odredjivanja prioriteta nabavke i kolicine odredjenih roba na koju imas pravo tokom jedne godine i na kraju da imas novac da tu robu platis.

Sve ove zavrzlame sam mogao resiti, ali se tu pojavljivao jos jedan problem, a to je nedostatak robe, tako da se najcesce desavalo, da i onda kada prikupim svu potrebnu dokumentaciju, ostanem bez onog sto mi je potrebno jer toga nema u trgovinskim radnjama.

Da ne pomislite kako sam ja u necem izvoljevao i kako sam bio premnogo zahtevan u svojim potrebana, moracu da vam objasnim svoju materijanu situaciju, kad sam zavrsio zanat i izasao iz doma, odpocinjuci zivot ‘slobodnog i samostalnog’ gradjanina-radnika.

Prilikom izlaska iz doma i odpocinjanja samostalnog zivota i rada, imao sam jedno polovno odelo, cipele, jednu kosulju, gace i jedan rucnik, to je bila moja celokupna imovina. Nekako sam uspeo da kupim jedne gace, majicu sa kratkim rukavima i patike, to je bila celokupna nabavka koju sam uspeo da sebi priustim tokom cele jedne godine svog rada.

Kako nisam imao zimskog kaputa i kako nase zime i nisu u to vreme bile bas mnogo blage, predstojalo mi je da se smrzavam tokom te zime, da mi se to ne bi dogodilo, morao sam da pribegnem lukavstvu i da se na neki nacin snadjem. Snalazenje se sastojalo u tome, sto sam se upisao u dobrovoljno vatrogasno drustvu, gde su clanovi tog drustva dobijali vatrogasna odela, koja su bila dosta topla, ali i neku vrstu dolamice, koja je sluzila umesto zimskog kaputa.

            «Nuzda zakon menja», kaze jedna nardona mudrost, necu da kazem da ja nisam bio spreman da priskocim u pomoc, ukoliko bi doslo do nekog pozara, svakako da sam bio spreman da u takvim slucajevima mnogo toga zrtvujem, ne obaziruci se na posledice, ali mi nikada ne bi palo na pamet da od ovog poziva ocekujem neke koristi za sebe, ali kao sto sam rekao da nuzda zakon menja, nuzda je menjala i moje poglede na vrednosti kojima se meri nesto sto ljudi nazivaju moral i tako sam ja postao dobrovoljni vatrogasac, vise iz razloga da se tokom zime ne smrzavam nego iz razloga sto sam zeleo da se zrtvujem za opste dobro, kako se u to vreme gledalo na ovu humanu i postenu obavezu.

Sve me pomalo vuce da u ovu pricu ubacim te posleratne prilike i neprilike, nekako sam izbegao da u prici o odrastanju, nesto vise o ratu i ratnim zbivanjima kazem, pa cu sad pokusati da i o ovim posleratnim sto manje pisem, ali se ipak mora ponesto reci, jer su te posleratne prilike odredjivale i kako ce se pojedinci u tom vremenu ponasati, kako su te prilike dugo potrajale, to je onda to ponasanje prerastalo od ponasanja u datom trenutku, na ponasanje za ceo zivot, menjajuci na taj nacin ocene koje su vazile kao pravilo ispravnog ponasanja, drugim recima, nova vlast je nastojala da nametne i nova shvatanja o poimanju morala, a u tome je koristila sve sto bi joj moglo da posluzi, pa cak i ekonomsku krizu i nemastinu.

Buduci da ce ta ekonomska kriza ovde dugo trajati, to ce ona svakom ‘borcu za dobro naroda’, posluziti da taj narod obmane i pridobije za sebe i svoje ciljeve, bice tu i drugih ‘resursa’, koje ce nova vlast koristiti za postizanje svojih ciljeva, isto tako ce se ‘siriti polje’ kod iznalazenja svega onoga sta moze da posluzi u svrhu obmanjivanja i zavodjenja naroda, kako od novih vlasti, tako i od onih koji ce vremenom naslediti te ‘nove vlasti’ i koji ce narodu obecavati da ce ga «negde odvesti», a to negde je, nekad ‘svetla buducnost’, a nekad ‘bolja buducnost i Evropa’.

Nesto malo rekoh o nemastini, koja je vladala u vreme kada sam ja zavrsio zanat i odpocinjao samostalan zivot, ta nemastina je pratila sve ljude, sem ponekog od onih privilegovanih, te se to moglo podnositi, a nekako se uklapalo u moje najranije vaspitanje, jer su moji roditelji imali obicaj ka kazu: «kud svi Turci, tud i mali Mujo». To je bio njihov nacin da nam objasne da se ne valja izdvajati iz sredine u kojoj se nadjes kad ti prilike ne odgovaraju, vec da to prihvatis kao sasvim prirodno, jer zasto bi meni ili nekon drugom bilo drugacije od odstalog sveta.

Malom Muji i Turcima je nudjen samo jedan put, put u nemastinu i beznadje, meni se nije svideo ni jedan od ova dva pravca toga puta i svakako sam nastojao da potrazim i neki treci pravac, koji ce me negde odvesti, negde gde ne nameravaju da idu Turci i Mujo.

Ta zima je nekako prosla, a sa dolaskom proleca i lepih proletnih dana, pacela se u meni buditi zelja da se otisnem u svet i da zauvek napustim Palanku. Moj zavicaj, koji me je  privlacio i gde sam zeleo da zivim, nije pruzao nikakve uslove za zaposlenje i normalan zivot, a ovaj novi mi jos nije bio osvojio srce, pa kad sam napustio onaj koji mi je rodjenjem dodeljen, zasto bih bio previse vezan za bilo koji drugi, a prezivljavanje, koje sam ovde imao, moglo se svuda pronaci.

Moja zelja da se otisnem u svet i potrazim za sebe ‘mesto pod suncem’, bila je saglasna sa mojom mladalackom i avanturistickom dusom, ali je bila saglasna i sa zeljom mog najboljeg prijatelja Slobodana, tako da smo nas dvojica, te zime i proleca, vrlo cesto o tome razgovarali.

Stanje u zemlji je bilo svuda podjednako, znaci mi bismo bili na istom, bez obzira gde da odemo u nasoj zemlji, ali ako odemo negde van nase zemlje, onda je to drugo i tamo, bar smo tako mislili, jedva cekaju da im mi dodjemo, kako bi nam oni pruzili mogucnost da se vrlo brzo obagatimo i steknemo ‘dobra nevidjena’.

Ovo sto sam do sada rekao i sto cu napisati o mojoj odluci da napustim zemlju i pobegnem u Ameriku, moze se uzeti kao tacno, ako tacnost merimo stanjem koje prikazujem, ali na moju odluku, za bekstvom preko granice, najveci je uticaj imalo bas to sto je to bilo zabranjeno i po mnogima neizvodljivo.

Nisam ja jos nista video ni od svoje zemlje, da bi se moja odluka o bekstvu preko granice mogla protumaciti tako kao da sam se zasitio nasih ‘kula i gradova’, pa sad hocu da se i tudjih nagledam, pre bi se moglo reci da je sad u meni preovladalo ono dete, koje nikako nije htelo da odraste i cije je vreme rat tako dusmanski prekinuo.

Dete zeljno avanture i dokazivanja, sta sve ono moze postici i u cemu se sve ono moze dokazati, eto  to je prevagnulo nad svim drugim razlozima, premda su i oni drugi razlozi postojali i imali velikog uticaja na moju odluku.

         prvi pokusaj bekstva je propao

Jos kao dete sam slusao price o tome kako se u Americi dobro zivi, tamo treba otici i za kratko vreme ces postati bogat. Ta Amerika je ‘cudo nevidjeno’, tamo ima preko cetrdeset drzava koje su se ujedinile u jednu i ne zna se koja je od koje bogatija, treba samo doci u tu Ameriku i onda si sve svoje probleme resio.

Kako su i neki moji stricevi, koji su posle rata pobegli iz zemlje, vec bili u Americi i kako su i oni pisali da im je tamo dobro i predobro, sto je i bila istina, bar prema onome kako su u zavicaju ziveli, Slobodan i ja se dogovrismo da idemo bas u Ameriku.

Pravili smo mi planove kako da se dokopamo Amerike, ali je pre svega trebalo naci nacina, kako da se izadje iz zemlje, jer je to bilo vreme kad se ni u samoj zemlji nije moglo slobodno kretati i kad si morao traziti ‘putnu objavu’ i onda kad ides iz jednog  grada u drugi. Pasose su u to vreme imali samo oni koji su radili u diplomatiji, cak su i sportisti, kada bi isli na takmicenja u druge drzave, imali zajednicki pasos, tako da bi se u tim drugim drzavama morali samo grupno kretati, ako bi se neki od tih sportista usudio da se odvoji od grupe i sam proseta po gradu u kom su se takmicili, prilikom povratka bi bio zatvaran i ispitivan, ali nikada vise ne bi stekao pravo da se bavi sportom i takmici, o napustanju zemlje takvog sportiske ne bi moglo biti ni govora.

Sve vam ovo pricam kako bih vam docarao koliko je bila smela nasa zamisao, kada smo se resili da ilegalno izadjemo iz zemlje, jos cu vam dodati i to da se nasa zemlja u to vreme nalazila iza ‘gvozdene zavese’ i da su granice bile bodljikavom zicom ogradjene i trostrukom strazom posednute, sto bi se reklo ‘ni siv je soko preletet ne moze’.

Slobodan i ja smo napravi plan da odemo u Rijeku na odmor, te da iskoristimo priliku i ukrcamo se krisom u neki brod koji treba da isplovi za neku drzavu, racunali smo da ce biti dobro ako to bude neki strani brod, jer bi nas u slucaju da se na nas ukrcamo, mornari i osoblje mogli spreciti da se negde iskrcamo i tako nas nazad vratiti, a onda nam ne ‘gine zatvor’, zatvor nam ne gine i ako nas uhvate pre nego sto predjemo granicu, jer je i pokusaj bezanja bio tretiran kao i samo bekstvo.

Nasli smo u Rijeci dva strana broda, koji su bili spremni za isplovljavanje, ali se tim brodovima nije moglo prici ni na sto metara, jer su oko njih na sve strane bili rasporedjeni milicajci koji su taj prilaz zabranjivali, te o ukrcavanju na njih nije moglo biti ni govora. Kako smo mi bili nestrpljivi da sto pre stignemo do Amerike, posebno sada posto smo vec napustili Palanku, a ovde nismo nasli, ali ni trazili, zaposlenje, moralo se sto pre iznaci nacin da pobegnemo iz zemlje.

Meni se i nije mnogo zurilo sa bezanjem, jer sam imao uplacen hotelski smestaj na dvadeset dana, s’ tim sto sam taj smestaj mogao jos produziti, ali je Slobodan bio u sasvim drugacijim uslovima, naime, za razliku od mene koji sam bio zaposlen u drzavnom preduzecu, pa samim tim bio u privilegiji da pod povoljim uslovima boravim u tom hotelu, jer je on bio namenjen za odmor radnika, Slobodan je radio kod svog oca koji je u to vreme imao privatnu radionicu, tako da on i nije spadao u grupu radnika koja je mogla koristiti drzavne objekte za svoj odmor.

Mislili smo da za drzavne praznike i milicija slavi, tako da sam ja na Slobodanov predlog, prihvatio da begstvo pokusamo u noci za prvi maj. Uzeli smo vozne karte do Nove Gorice,  pa smo ovaj nas put pokusali opravdati, ukoliko nas milicija zaustavi i pita za cilj puta, kao da idemo u posetu kod mog brata, za koga smo govrili da je na sluzbi u tom gradu. Nismo mi imali u planu da putujemo do Nove Gorice, trebalo je sa voza sidjemo u Divaci, a tada da se peske krisom prebacimo preko granice.

Nesreca je bila u tome sto su u to vreme vozovi isli bez ikakvog voznog reda, tako da se nama desilo da smo od Rijeke stigli samo do Postojne, gde je trebalo da cekamo drugi voz koji ide prema Novoj Gorici, cekajuci voz za Novu Goricu, postali smo sumnjivi milicijskoj patroli i ona nas je privela u svoju stanicu, gde su nas pritvorili, a da nas za nista nisu pitali, tu smo ostali zatvoreni ta tri dana prvomajskih praznika, da bi nas, posle praznika, opet bez ikakvih ispitivanja, sproveli u Ljubljanu, proveli smo jedan dan i u ljubljanskom zatvoru, a zatim sprovedeni za Zagreb.

Pri samom ulasku u Zagreb, Slobodan je iskocio iz voza i pobegao, dok sam ja bio sproveden do Zagreba, gde sam ostao u zatvoru dva dana, posle Zagreba sam bio nekoliko dana zatvoren u Sremskoj Mitrovici, zatim dva-tri dana u Beogradu, da bih konacno posle petnaest dana provedenih u zatvorima stigao u Palanku, ovde su mi poverovali da sam greskom uhapsen i sproveden, jer sam im rekao da su me uhapsili u Postojni, sto je bila istina, gde sam dosao da posetim postojnsku pecinu. Lako su mogli proveriti da sam bio uplatio smestaj u hotelu i da mi se tamo jos uvek nalaze stvari, kao i da sam nestao pre nego sto mi je isteklo vreme za koje sam bio uplatio boravak.

Svakako da sam se ‘cudio’ zasto sam uopste hapsen i sprovodjen i zasto me nika za sve vreme, dok sam sprovodjen, o nicem nije pitao. Nije mi bilo tesko da ovde u Palanci, ubedim zaduzene u policijskoj stanici, da im govorim istine, jer sam se sa svima dobro poznavao i kod nikog od njih nisam izazivao nikakvu smunju u moju pricu, cak sta vise, oni su mi se i izvinili za neprijatnosti koje sam doziveo zbog nesporazuma, pravdali su svoje kolege za njihovu gresku, time sto su ucestala bekstva preko granice i sto im je sad svak sumnjiv, ko se nadje u pogranicnom podrucju, u koje je spadala i Postojna.

Potrazio sam Slobodana kod njegove kuce, njegova mama mi je rekla da se on jos nije vratio i da ni ona ne zna nista o njemu, kasnije sam saznao da je on tada bio kod kuce i da se skrivao, jer je mislio da cu ga ja prijaviti. Kako nisam nasao Slobodana, a vec sam bio otkazao stan i posao, nisam imao nikakvog razloga da se dalje zadrzavam u Palanci, tako da sam se ja pozdravio sa bratom Nedjom, poznanicima u stampariji i Palanci, seo na voz i otisao u Novi Sad, jer sam imao taman toliko para da do tamo platim voznu kartu.

U Kacu mi je zivela sestra Mara sa svojim muzem i troje dece, imali su dva-tri jutra zemlje, koju su dobili prilikom kolonizacije, te su od toga, prodajom svojih proizvoda na pijaci u Novom Sadu, sasvim solidno ziveli.

Sa zetom Lukom sam se dogovrio da im pomazem u setvi i okopavanju, a da mi on za uzvrat plati kartu do Rijeke, jer su mi tamo ostale stvari i sva dokumentacija, a mislio sam i da se u Rijeci zaposlim, sto bi mi posluzilo da sacekam zgodnu priliku za bekstvo preko granice, jer sada me ta ideja vise nikako nije napustala, cak sam i dok spavam samo o tome sanjao.

            ni u drugom pokusaju nisam bolje prosao

Jos dok su me prvi put sprovodili od Postojne do Palanke, imao sam priliku da se sretnem sa ‘sretnicima’ koji su, pri pokusaju bekstva, prosli isto kao i ja, svaki od njih je imao ‘dobar’ plan, za koji je tvrdio da nikako nece obmanuti i da ce drugom prilikom sasvim sigurno uspeti da predju granicu.

Bili su to najcudesniji planovi, moglo bi se reci da su neki od tih planova bili, u najmanju ruku, ravni naucnoj fantastici, neki su bili i razumni i prihvatljivi i takav jedan mi se ucnio sasvim dobrim i ostvarljivim. Bio je to vrlo jednostavan plan, tako da me je ta jednostavnost i privukla da ga izdvojim od ostalih, a evo u cemu se on sastojao.

Plan je predvidjao da se vozom dodje do Jesenice, jer ona nije bila u pogranicnoj zoni, iako se nalazila na samoj granici sa Austrijom, razlog njenog izdvajanja u odnosu na ostale pogranicne gradove, bio je u tome sto se tu gradila zelezara i sto su na tom gradilistu radili mnogi radnici iz cele zemlje i drugi, sto je samo konfiguracija zemljista bila takva da je bilo tesko izvodljivo da se predje granica, a da to niko ne primeti, verovatno da je bilo i drugih razloga za ovo izdvajanje, ali sam ja naveo samo one za koje mislim da su bili osnovni.

Ako je prelazak granice, kod Jesenice, bio tesko izvodljiv, on nije bio tesko izvodljiv kod Kranjske Gore, koja je tek nekoliko kilometara bila udaljena.

Dok sam putovao vozom za Rijeku, stalno me je kopkala misao o ovoj mogucnosti, nekako me ova ideja o prelasku granice kod Jesenica ‘uzela pod svoje’ i nikako da se od nje oslobodim.

Cekajuci, na stanici u Ljubljani, voz za Rijeku, koji nikako da dodje, spiker najavi polazak voza za Jesenicu i dalje prema Becu.

Prosto ni sad, kao ni onda, nisam svestan kako sam se nasao u tom vozu, jednostavno ja sam bio u vozu koji ide za Jesenicu i to se vise nije imalo o cemu drugom razmisljati, sem o tome kako se ponasati kad tamo stignem, jer sam znao da nikako ne smem da kod nekog probudim sumnju.

Ponesto sam znao o prilika u tom gradu, znao sam da su sad u zelezari na obuci neki radnici iz Crne Gore, koji se ovde obucavaju, jer su  se pripremali za rad u novootvorenoj zelezari u Niksicu, to znanje mi je bilo dovoljno da se, prema potrebi, predstavim kao jedan od tih koji su poslati na obuku.

Voz je u Jesenice stigao dosta kasno, ili bolje reci, dosta rano, jer je to bilo oko dva sata posle ponoci, imao sam srece da niko nije obratio paznju na mene, te sam se odmah udaljio od stanice, ali i od grada, sklanjajuci se u jedan sumarak, koji se nalazio nekoliko metara udaljen od ceste koja je vodila ka Kranjskoj Gori.

Kako sam bio dosta umoran i nenaspavan, jos da dodam da je to bila prilicno topla majska noc, zaspao sam i probudio se dosta kasno, mozda cak negde oko podne.

Sad dolazi ona glavna prica, u svojoj naivnosti sam verovao da su svi ljudi, bar ovi ovde, protiv komunizna i da im se mogu slobodno obratiti za pomoc kako da najlakse predjem granicu, ponekad covek treba da ima i srece, a mene je ovog puta bas dobro ona sluzila, to sto je ja nisam do kraja znao iskoristiti nije ona kriva, pre bi se moglo reci, da je za moj neuspeh u ovom poduhvatu, kriva moja lakomislenost, jer da sam se zadovoljio onim sto sam vec bio postigao, moj san u uspesnom prelasku granice bi se ostvario.

Ukratko cu zavrsiti sa ovom pricom, jer se i nije mnogo toga dogadjalo, sto bi mi pruzilo zadovoljstvo da iskazem svoje umece u isticanju svojih vrlina i svoje dovitljivosti, sve se desavala toliko prosto da prostije i nije moglo da se dogodi, cim sam se probudio i izasao da drum, naidjose jedna zaprezna kola kojima je upravljao postariji covek, nisam se niucemo ustrucavao, pa mu se odmah poverih i kazah za moju nameru, usput sam od njega potrazio savet.

Neznam za razlog, ali sam kod njega odman naisao na simpatiju, tako da mi je, dok me je vozio prema Kranjskoj Gori, gde je on isao i odakle je bio radam, dao uputstva, koja su se pokazala u potpunosti dobra, kako i gde da predjem granicu, usput mi je preporuci da do granice dodjem jos  danas, kako on rece, a da je predjem tek rano ujutro, jer su tada svi strazari u karauli na dorucku.

Mesto za koje mi je pokazao da se nalazi granica, bilo je na samom vrhu planinskog prevoja,  nije mi trebalo mnogo vremena da dodjem na domak same granice, taman nekako pred samo smrkavanje, cak sam mogao da posmatram kretanje granicnih patrola, tu sam se ulogorio i cekao, prema uputsvu, da svane dan i da se strazari povuku u karaulu na dorucak.

Sve se odvija bas kako mi je odgovaralo i ja sam komotno presao granicu i nasao se u Italiji. Slobodno me pitajte, kako  to da nisam uspeo kad sam, po mom kazivanju, presao granicu bez ikakvih problema.

Ovde moram malo da odlutam od price o prelasku granice, kako bih citaocu objasnio u cemu je bila ‘caka’. Naime, pricalo se medju onima koji su pokusavali bekstvo, da je mnogo lakse dobiti iseljenje iz Austrije i Grcke, nego iz Italije, kako je Kranjska Gora bila na tromedji i kako sam ja, lose procenio, da je granicno obelezje na koje sam naisao, kad sam posle nekoliko kilometara pesacenja otisao od mesta na kome sam preaso granicu, sve to spustajuci se na suprotnu stranu planinskog prevoja, obelezje granice izmedju Italije i Austrije, odlucih da predjem i ovu granicu i da emigriram u Austriju.

Nazalost nije se radilo o austrijskoj, vec o jugoslovenskoj granici, koja je krivudajuci, bila i sa druge strane ovog prevoja, to sam se ja ponovo nasao u Jugoslaviji i samo posle predjenih nekoliko metara od granice, naisao na pograniucnu patrolu, koja se tu nasla u zasedi, da bih se nakon jedan do dva sata nasao u zatvoru, uz shvatanje da sam ponovo doziveo neuspeh u pokusaju bekstva preko granice.

 

 

         i zatvor je za ljude

Zatvori su od vajkada pravljeni, nekad su se zvali tamnice, da bi u njima bili smesteni oni koji se po necem izdvajaju od drugih, ne mora znaciti da su ti, izdvojeni, u necem bolji ili losiji od ostalih, jednostavno oni su drugaciji, a kako je tih drugacijih uvek manje, to je onda normalno, da oni kojih ima vise, zastite sebe i svoj integritet od onih koji im nisu slicni.

Samo cinjenica, da se u zatvorima nalaze ljudi, bila je dovoljna ljudima da dodju do zakljucka, ‘da su zatvori za ljude pravljeni’, sad sto se ti ljudi u necem razlikuju od onih koji nisu u zatvoru, ne mora da znaci da se i oni koji su u zatvoru, izmedju sebe ne razlikuju i da su svi isti, jer nisu kod sviju bile iste razlike, zbog kojih su u te zatvore dospeli, mozda bi bilo najbolje da su zatvori pravljeni tako da su zatvorenici grupisani prema svojim posebnostima, zbog kojih su u te zatvore i smestani.

Ovi koji su sada zatvarali, nikako nisu hteli da budu istomisljenici sa onima koje su zatvorili, pa tako nisu bili ni moji istomisljenici, njima je bilo najlakse, mozda i nisu znali drugacije, da sve zatvorenike trpaju u iste kazamate.

Doduse i oni su razvrstavali zatvorenike, ali ne po njihovim razlicitostima, vec po duzini trajanja njihove izolacije, koju su im oni odredili. Razlika koja je na ovaj nacin bila pravljena medju zatvorenicima, bila je, opet po potrebi onih koji zatvaraju, jer je i obezbedjenje od bezanja zatvorenika, bilo razlicito i uslovljeno duzinom odredjene kazne, a svakako da su oni kojima je duza kazna odredjena, bili spremniji da pobegnu iz zatvora, od onih sa odredjenom kracom kaznom.

Kako su sada razlike, izmedju onih koji se nalaze u zatvoru i onih koji nisu, postale beznacajne, jer su sad pronadjene nove razlike medju ljudima, koje su, skoro u celosti, bile drugacije od onih koje su u ranijim vremenima bile prihvacene i usvajane kao pravilo, to je sada, prema misljenju mnogih, bilo pozeljnije biti razlicit i u zatvoru, nego isti sa onima koji te razlike odredjuju..

Misljenje koje sam napred izrekao, iako mi to nije bila namera, zalazi pomalo u politiku, medjutim, vreme o kome govorim, zapravo zivot tog vremena, malo u cemu se razlikovao, za one koji su u zatvoru, od onih koji su ih zatvarali, i jedni i dugi su bili vise gladni nego siti, jadnako su bili bosi i goli, jer je toga malo bilo u prodaji, a jos manje onih koji su imali pare da nesto kupe i kad bi robe bilo u trgovinama, jedni i drugi su bili ograniceni u svim slobodama, mozda je cak bolje bilo onima u zatvoru, jer se oni nisu morali plasiti da ce u zatvor dospeti, znali su na cemu su, jer su vec tamo, dok su oni, ‘na slobodi’, uvek mogli ocekivati da ‘dopadnu tamnice’, ili neceg jos goreg od tamnice.

Izlet koji sam napravio u svojoj prici, o zatvoru i uslovima zivota tog vremena, bio je vise u funkciji da razbijem monotoniju price, kako ona ne bi licila na biografiju, koju su u vremenu dokle sam dosao u svojoj prici, bili duzni da pisu svi oni koji su se penjali lestvicama uspeha u novom drustvu.

Moram da kazem jos nesto o tom vremenu, da citalac ne pomisli kako sam ja licno opsednot tim vremenom, naime, posle rata su ukinute sve ranije institucije sistema i ne samo drzavne institucije, vec i sam raniji sistem, tako da je zivot prakticno pocinjao iz pocetka, jer je ukinuta i privatna svojina, sto bi u mom prevodu, trebalo da se cita, da je odizeta celokupna imovina onima koji su nesto posedovali, sa manjim izuzecima, kod seljaka koji su imali manja imanja, ali su i oni prisiljavani da svoja imanja unesu u zemljoradnicke zadruge, takozvana ‘kolektivizacija’, te bi na taj nacin i oni ostajali bez privatne imovine.

Ponovo je pocelo moje zatvorsko putovanje, nekako se i put poklapao sa onim kojim sam putovao kod prvog hvatanja, jedina je razlika bila u tome sto sam sad iz Beograda upucen u Bosnu umesto u Palanku.

Do Beograda se zatvorski put poklapao sa prvim zatvorima, kako u objektima, tako i u vremenu protoka zatvorskih dana u zatvorima u kojima sam i ranije boravio, cak su i celije bile iste, ali je beogradski zatvor bio drugi i drugaciji, bio je to sada ‘centralni zatvor’ i u celijama nisa bili obocni zatvorenici, vec sve neki koji su imali neke ‘velike grehe i velike planove i uloge u potkopavanja i rusenju postojeceg sistema’, i put u Bosnu je sada bio sasvim drugaciji, od ranijih zatvorskih puteva.

Prvo i najvaznije, kad su me doveli u Sarajevo, nisam vise bio smesten u obicne zatvore, koji su se nalazili pri milicijskim stanicama, sada je to bio zatvor koji je drzala UDB-a, zatvor u kome sam proveo skoro dva meseca, a da sam samo jednom za to vreme izasao iz celije, koja je bila tri sa cetiri metra i u kojoj je bilo zatvoreno nas petorica i taj jedini put kad sam izasao iz celije, bilo je to da me odvedu na slikanje za zatvorsku dokumentaciju.

            Maji zatvorski dani u Sarajevu, bili su jos po necem simbolicni za mene, naime, te dane sam proveo u celiji broj 6, u toj celiji je svoje zatvorske dane prvodio i moj zemljak, ali i idol mladezi mog zavicaja, Gavrilo Princip!

Sa mnom se u celiji nalazio i legendarni cetnicki mitraljezac, iz visegradskog kraja, Rade Radic, koji se, posle rata, krio po bosanskim planinama, da bi se predao tek po objavljenoj amnestiji i da bi ga, ovde zatvorili, iako su u objavljenoj amnestiji, obecali da su onima koji se predaju, oprosteni gresi. Gresi su mu bili to sto nije bio partizan vec cetnik, ali su i ti bili dovoljni da ga osude na petnaest godina zatvora.

Bili su tu i drugi zatvorenici, koje sam zatekao u toj celiji i koji su u toj celiji ostali posle mog odlaska za Grahovo. Sudbinu tih drugih zatvorenika nisam nikad doznao, dok sam sasvim slucajno doznao Radinu i to tako sto sam se, tokom izdrzavanja kazne, sreo sa njegovim bratom, koji je bio osudjen, jer je navodno krio brata dok je za njim trajala potera.

Posebno je interesantna bila sudbina, jednog od ovih zatvorenika, on je bio Grk, koji se nasao u Jugoslaviji posle propasti partizanskog pokreta u Grckoj, verovatno da se razocarao u partizanski i komunisticki pokret, kome je i sam pripadao, te je od nasih vlasti zatrazio da mu dozvole povretak u Grcku, njegova zelja da ga puste kuci, ovde je protumacena kao izdaja komunistisckog pokreta i to je bilo dovoljno da se on nadje u ovom zatvoru.

Mozda njegova sudbina zasluzuje da se o njemu napise roman, ali meni to nije namera, a i da jeste ne bih bio u stanju da o njemu nesto vise napisem, jedina mi je namera da citaocu kazem, kako je taj Grk, koji je jedini, od nas petorice, imao priliku da odgleda nekoliko americkih kriminalistickih filmova i sto je najvaznije, imao je dara za pricu, tako da nam je svakodnevno, svojim pricanjem o filmovima koje je gledao, skretao paznju sa zatvorskih dana i ptervarao te dane u podnosljive.

Grku sam ime zaboravio, ali sam zapamtio skoro sve sto nam je o tim filmovima ispricao, prikazi filmova su mu bili plasticni, dok bi se on tokom price o njima toliko uziveo kao da se i sam nalazi u tim scenama i kao da se ti dogadjaji odvijaju upravo u trenutku dok on o tim filmovima prica, dobijao sam utisak da gledam te filmske scene i da se i sam nalazim tu negde, sakriven u nekom prikrajku. Car njegovih prica je bio i u tome, sto je na posebno naglasen nacin govorio nas jezik, onda bi to doprinosilo da njegova prica bude potpuna, na taj nacin smo celu pricu dozivljavali, kao da gledamo film sa gramaticki losim, ali za slusanje simparticnim, prevodom na nas jezik.

Po dolasku u Grahovo smestise me u UDB-in zatvor gde sam cekao na sudjenje, ovaj zatvor je bio malo drugaciji od ostalih, zpravo to je bila jedna soba koja je bila predvidjena za kancelariju u prizemlju UDB-ine zgrade, bilo je tu jos nekoliko takvih soba, ali posto one nisu bile potrebne zapolenom osoblju ostale su prazne ili je u  njima bilo smesteno nesto od materijala koji je sluzio za odrzavanje zgrade ili visak namestaja koji nije bio u upotrebi u zaposednutim kancelarijama. U ovom zatvoru sam tih dvadeset i nekoliko dana dok sam cekao na sudjenje.

Moj islednik se zvao Bozidar, zitelji ove opstine mu nikad ne di dali to ime jer je on na sve licio ali nikako na Boziji dar, kasnije kad sam zavrsio zatvorske dane i vratio se radnoj kuci, komsije su me pitale kako mi je bilo sa Bozicom, kako su oni zvali mog islednika, jer su ga oni samo po zlu zapamtili. Interesantno je da sam ja svaki dan odlazio kod njega na ispitivanje i da mi je to vreme koje sam sa njim provodio bilo i najlepse vreme koje sam uopste proveo u zatvoru, nastranu  sto  sam iz njegovog isledjivanja mnogo toga naucio.

Moram vam reci da sam ja sa Bozidarom ostao u dobrim odnosima i posle izdrzanog zatvorskog vremena, pa cak i onda kada sam odbio da mu pruzim neke informacije koje su se odnosile na moje kontakte sa mestanima ovih sela. Ponudu da mu pruzim neke informacije o mojim kontaktima i razgovovrima sa ljudima ovog kraja mi je propratio recima da ce mi pomoci oko zaposlenja, kako je on to lakonski konstatovao „ne ide brajko da ja tebi pomazem, a da ti meni ne pomognes“.

Obajsnio sam mu da su ovi ljudi moji prijatelji od mog rodjenja i da ja nameravam da oni to ostanu do kraja nasih zivota, zatim da ja svakako nisam podoban covek za posao koji mi nudi i koji je njemu vazan jer se on za taj posao opredelio, dok je meni to sasvim strano, nastranu to sto sam mu rekao da ja i njega smatram za prijatelja i da mislim da mi to zauvek ostanemo bez obzira sto u ovom slucaju necemo jedan drugom pomagati, jer prijateljstvo i ne smatram kao razmenu nekih darova vec cisto osecanje da nam je neko blizak u mnogim stvarima, a tamo gde se razlikujemo o tome necemo raspravljati i mudrovati.

Po isteku provedenog vremena u zatvoru od tri meseca, koje je bilo predvidjeno za isledjenje, pocelo je moje sudjenje, sudjenje je brzo zavrseno jer sam ja priznao da sam hteo da pobegnem iz zemlje i da odem u Ameriku, da je to bila moja odluka i da na tu odluku nije niko imao uticaj, nastranu sto se nisam nikom poveravao plaseci se da me neko ne oda, svakako da je ovo bila laz ali su na kraju sudije, kao i islednik Bozidar, poverovali u tu pricu.

Osudjen sam na godinu dana zatvora, racunajuci u tu kaznu i vreme od tri meseca koje sam proveo u istraznom zatvoru.

Naredni zatvorski dani su bili podnosljivi i uglavnom su se odvijali na gradilistima, zapravo prvih mesec dana sam proveo na seci sume oko Bihaca, a ostalih osam meseci na izgradnji pruge Vares-Podlugovi. O danima koje sam proveo u zatvoru mogu da kazem da su mi bili velika zivotna skola, zapravo mislim da sam tamo naucio vise nego za svih proteklih osamnaest godina zivota.

Zatvorenici sa kojima sam gradio ovu prugu bili su uglavnom oni koji su osudjeni za dela koja su okrakterisana kao politicka, a medju zatvorenicima je bilo najvise onih koji su osudjeni za pokusaj bekstva preko granice, zatim onih kojima je vlast zamerala da su pristalice kapitalistickog drustvenog uredjenja, nekoliko INFOMBIRO-vaca koji su bili osudjeni na manje zatvorske kazne, a koji su vec bili prosli golootocku golgotu, nekoliko je bilo onih koji su, navodno, pomagali u skrivanju „bandita“ koji su posle rata ostali i krili se po bosanskim sumama, eto to je bilo sad moje drustvo u kome se moglo slobodno o svemu pricati jer sad nije postojaostrah da te neko moze suditi i kaznjavati jer si vec u zatvoru i zna se da si neprijatelj i to onaj koji se „nije pritajio“, za razliku od mnogih „pritajenih“.

 

 

         sad tek treba poceti ziveti

Prosli su zatvorski dani, sada sam morao da se okrenem normalnom zivotu, u selu nisam mogao ostati jer ako bih to ucinio onda se postavlja pitanje zasto  sam uopste ucio zanat i skolu, jer za seoske poslove sam vec imao iskustvo i znanje, znaci moram pokusati da nadjem posao u struci za koju sam se opredelio prilikom ucenja zanata i eto tako sam se obreo u Sarajevu, gde sam nasao zaposlenje i gde sam radi godinu dana, a tada sam otisao na sluzenje vojnog roka.

Godina koju sam proveo radeci u Sarajevu bila mi je najlepsa od kad sam napusti rodni zavicaj, tu sam stekao nove prijatelje i nova poznanstva.

Dolazak u novu sredinu gde nikog ne poznajemo podstice nas da stvaramo nova poznanstva, prednosti u ovom slucaju su u tome sto trazimo sebi drustvo u kome cemo se lepo osecati i sticati nova prijateljstrva, mana je u tome sto o onima sa kojima se susrecemo ne znamo gotovo nista, tako smo oslonjeni samo na nasu procenu da sa novim poznanicima necemo doci u losu poziciju tako sto bi to drustvo moglo da nas dovede u neprijatne situacije.

Kako sam znao da se moram cuvati loseg drustva, to sam tim poznanstvima prilazio sasvim oprezno i tek kad bih dosao do zakljucka da mi neko od tih novih poznanika odgovara onda bih ta poznanstva utvrdjivao, svakako da sam poznanstva pravio u samoj stampariji u kojoj sam se zaposlio, da bi se to posle prosirilo na susede gde sam nasao stan i na prijatelje onih iz stamparije sa kojima sam vec ucvrstio poznanstvo pa mozda cak i prijateljstvo.

Posle izvesnog vremena sreo sam i neke iz moje generacije koji su bili iz mog rodnog kraja i cije sam porodice poznavao ali i oni moju, ova poznanstva se u principu pretvaraju u prijateljstva koja ostaju trajno. Susreti i poznanstva sa ljudima iz svog zavicaja su najpozeljniji i nekako se osecate vec pri prvom susretu kao da ste ‘svoji’ jer imate mnogo zajednickih poznanika i prijatelja, pa tu su onda i obicaji koji se nose iz rodnog kraja, a koji su najcesce karakteristicni za taj uzi zavicaj, sto sve stvara uslove za prijateljstva i poverenje koje poklanjama svojim prijateljima i poznanicima, nastranu sto su ljudi u tim slucajevima upuceni jedni na druge i sto su uvek spremni da pomognu onom ko bi se nasao u nekakvoj nevolji.

            Porodica iz koje poticem je bila uvazavana i postovana od svih zitelja mog kraja, bila je to najuglednija porodica, poseban ugled je uzivao moj pradeda i moj otac, nije bilo coveka koji nije poznvao i uvazavao  mog oca, jednom recju moj pradeda i moj otac bili su najugledniji i najuticajni ljudi mog  zavicaja, kako sam ja jos od  detinjstva bio po mnogo cemu izuzetan to i moj ugled nikad nije dovejen u pitanje, tako da su za mene culi mnogi za koje ja nisam cuo, pa mu to  dodje kao da su me poznavali iako se nikad ranije nismo sretali, pa i moj zatvor i razlog zbog koga sam bio u zatvoru, umesto da ukrnji taj ugled, samo ga je povecao, posebno je to bio slucaj kad se saznalo da mi je Bozidar bio islednik i da se prema meni odnosio sasvim korektno (verovatno uvazavajuci ugled koji je moja porodica uzivala u nasem kraju), taj njegov odnos prema meni i nastavak da se druzimo i posle zatvora, kod ljudi je izazivao divljenje, jer kad sam ja uspeo da se Bozidar prema meni odnosi korektno i cak prijateljski, onda mi treba na tome cestitati i skinuti kapu pred mojim nastupom i uspehu da tog ‘Bozicu’ smirim i ‘uljudim’ – kako su seljani govorili.

Tih godinu dana provedenih u Sarajevu iskoristio sam da upoznam okolinu Sarajeva, uclanio sam se u planinarsko drustvo gde smo obilazili okolne planine u prvom redu Trebevic, zatim Romaniju, Jahorinu, Igman i druge, ovo mi je pomoglo da dobro upoznam njegovu okolinu. Nekako mi je upoznavanje okoline Sarajeva najvise prijalo jer me podsecalo na moj rodni zavicaj i njegovu okolinu.

Sarajevo je u to vreme bio grad koji je se prostirao od Bembase do Cengic Vile i tek je pocela gradnja nove zeleznicke stanice i izgradnja stanbenih i poslovnih zgrada na Marindvoru, kao  i izgradnja stadiona na Kosevu,  sto je otvaralo uslove da se i u tom pravcu siri, posebno jer je tamo napravljeno i vestacko jezero koje je trebalo da sluzi  za kupanje u letnjim mesecima, jednom recju tada je Sarajevo bilo grad od nestvo vise od sto hiljada stanovnika, tako da ga je bilo lako obici i upoznati se sa svim znacajnim mestima, ali je bilo u intenzivnom razvoju i lako se moglo zakljuciti da ce vec za desetak godina postati velegrad sto i prilici glavnom gradu jedne republike.

Posle te godine dana provede u Sarajevu, otisao sam na sluzenje vojnog roka, vojsku sam sluzio u Sloveniji te sam za te dve godine, koliko je trajao vojni rok, dobro upoznao tu republiku, u prvom redu jer se u to vreme doslo do zaostravanja odnosa izmedju Italije i Jugoslavije oko toga kome treba da pripadne Trst, u toj krizi oko Trsta puk u kome sam sluzio nasao se na frontu sa Italijom i tu smo proveli vise od tri meseca, prvih nekoliko dana smo bili na samom frontu, udaljeni svega 6-7 kilometara od Italije, da bi nas posle tog, jer je doslo do pregovora dveju sukobljenih strana, povukli malo u unitrasnjos.

Ovaj nas razmestaj je bio lociran u vipavskoj dolini, a prvih desetak dana smo se nalazili kod Nove Gorice, u ta tri meseca koje smo proveli na polozaju, cesto smo izvodili vezbe koje su izvodjene sirom te vipavske doline, samo da doam da sam vosni rok sluzio u artiljeriji i da sam po vojnoj specijalizaciji bio topograf, tako da sam uglavno vreme provodio na terenu, gde smo vrsili razna merenja i izvidjanja, upravosam u armiji postao pravi planinar, jer smo vezbe izvodili uglavnom po planinama, gde smo pored ostalog, pronalazili mesta pogodna za osmatracnice, kao i mesta pogodna za razmestaj artiljerijskih orudja, ujedno smo za sva ta mesta izracunavali potrebne elemente za predvidjene polozaje orudja i mogucih ciljeva dejstva tog orudja, jednom recju imali sve potrebne elemente za slucaj ratnih sukoba u celoj vipavskoj dolini. Na svu srecu ti nasi proracuni nisu nikad iskorisceni za prava ratna dejstva.

Povratkom sa polozaja u kasarnu, mi smo samo promenili mesto za nase proracune i vezbanje, sto znaci da sam i dalje bio vise planinar nego vojnik u kasarni i tako se zavrsilo moje sluzenje vojnog roka.

Kako je topografija u mnogo cemu slicna geometriji ili jos tacije receno primenjena geometrija u vojne svrhe, to sam ja tokom sluzenja vojnog roka naucio mnogo toga iz oblasti matematike i geografije, ako tome dodam da je u to vreme bilo povezano zvanje topografa i racunara kod artiljeraca, to sam morao mnogo toga da naucim iz oblasti meterologije i balistike, jer su vemenske prilike i te kako od velikog uticaja na kretanja artiljeriskih granata, onda je jasno da sam morao da savladavam i te oblasti, valjda vam je jasno da sam ja u svemu morao da budem najbolji, iako se nisam hvalio kako sam bio dobar zanatlija i da sam zanat zavrsio za dve umesto za tri godine, isto tako morao sam biti i najbolji topograf u mom puku, kako je ovo bio samostalni puk, to i nisam imao veliku konkutenciju svega dvadesetak vojnika sto se tice broja topografa, ali sto se tice skolske spremme tu je bila konkurencija mnogo jaca, zapravo ja sam u tom pogledu bio daleko najslabiji ili tacnije receno sa najnizom skolskom spremom, ipak mi to nije zasmetalo da budem najbolji topograf puka i da mi to svi u puku priznaju.

Vojska k’o vojska, tu nicemu nema velike razlike gde se sluzi i u kom rodu, da li je obuka ovakva ili onakva, razlika jedino u tome kako mi shvatamo sluzenje vojnog roka, zajednicko za sve nas je da to  sluzenje shvatamo kao veliku zivotnu skolu jer je to i vremenski, racunajuci godine zivota, kao  i vremena koje provodimo na tom sluzenju, kada mi od decaka prerastamo u ljude, jednom recju sazrevamo iz mnogih oblasti koje zivot i sazrevanje znace.

I eto posle  odsluzenja vojnog roka ja sam morao da ponovo potrazim zaposlenje, zaposlenje me je cekalo u Sarajevu, ali ja nisam imao nameru da  se tamo vracam, a nisam bio ni u finansijskoj situaciji da bilo sta biram. Sticajem okolnosti imao sam sestru u Novom Sadu, koja je tamo imala svoju kucu, muz joj je preminuo pre desetak meseci, tako da je ona ostala sa troje dece i svakako  da joj ja ne bih niucemu smetao, naprotiv, kad sam se zaposlio njoj je moja finansijska pomoc dobro dosla jer sam ja sada mogao da kupujem ponesto sto se moglo kupiti u prodavnicama, ali i da placam struju i porez na zemlju koju je posedovala, narocito joj je bilo vazno da sam sad ja mogao da obezbedim ugalj i drva za lozenje.

Stamparija u kojoj sam se zaposlio stampala je dnevne novine, Dnevnik na srpskom jeziku i Madjar So na madjarskom.

Rad u stampariji koja stampa dnevne novine u mnogome se razlikuje od rada u drugim stamparijama, ovde se radi o striktnim rokovima sto i ne bi bilo tesko ostrvariti da nije i drugih problema, kao sto je ceste promene clanaka koji su vec bili prelomljeni u stranicama, zatim poslednje vesti, jerr se nikad ne zna kada ce novinama biti prosledjene neke nove objave ili vesti sa nekih sednica, tu se jos mora imati na umu da su neki clanci mogli biti i nepozeljni pa bi se u takvim slucajevima cak zaustavljala i vec zapoceta stampa da se takav clanak izbaci a umesto njega stavi neki drugi, sve u svemu rad u takvim stamparijama je bio vrlo komplikovan i napet.

Ovde moram reci da su u to vreme novine i novinari morali da pisu o onome o cemu im se naredi i to bas onako kako im se naredi i jos nesto morali su biti clanovi komunisticke partije, uglavnom se moralo pisati samo u pozitivnom i afirmativnom smislu i tesko onom novinaru koji bi se usudio da napise nesto sto mu nije naredjeno ili odobreno, pa se desavala da cak i u takvim slucajevima, ako se naredbodavcu nije svidelo to  sto je napisano, da novinar bude odgovoran i za clanak koji je napisao po naredjenju nekog iz komiteta ili drugog naredbodavnog centra, bilo je bas uzbudljivo raditi u tim stamparijama, iako je bilo slucajeva da su i neki radnici odgovarali sto su slucajno napravili slovnu gresku kod slaganja teksta ili naslova, a da tu gresko ne primete korektori ili revizori, ovde rec odgovarali znaci da su ti novinari i radnici stavljani u zatvor i pod istragu dok se ne dokaze da nisu krivi za nastale greske i propuste, dok je kod onih koji nisu mogli dokazati da je do greske doslo slucajno, to se zavrsavalo zatvorskim kaznama od duzeg ili kraceg vremenskog perioda, sto je zavisilo od slobodne procene sudije koji bi taj slucaj vodio.

Oduvek sam se divio ljudima koji su imali smelosti da izaberu svoj put zivota, onaj deo koji se odnosi na karijeru, da se bave poslom koji iza sebe ne ostavlja neki vidljivi proizvod od koga bi se moglo ziveti, nabrojacu nekoliko takvih zanimanja i znam da ce vama biti cudno sto mislim da ovi proizvodi nisu bas neophodni covecanstvu. Ovde se radi o proizvodima koji su vise umni ili oni koji zahtevaju talenat, nego fizicki kao sto su na primer pesnistvo, gluma, zurnalistika, pa cak i obicno kafansko pevanje i sviranje, kao i druga slicna zanimanja.

Kako sam sada sretao mnoge koji su se bavili bas ovim zanimanjima, moje divljenje je postalo jos vece, jer sam stvarno uvideo da je to deo prirode tih ljudi i da je to u njima samima, sem ponekih izuzetaka, zpravo oni talentovani uspevaju dok oni manje talentovani uglavnom propadaju ili preuzimaju neke druge funkcije u ustanovama u kojima su zaposleni.

Dobri novinari, koji su radili u ovim novinama, postajali su urednici rubrika, svakako da su, pored toga sto su bili  uspesni, morali imati i neku „zaledjinu“ (nekog od odgovornih funkcionera koji ih podrzava), tako da se oni dobro kotiraju  sve dotle dok su ovi na vlasti, ali  ako bi pao neki od njih to je odmah postao signal da i ovaj novinar bude pomeren na manje  odgovorno mesto ili sasvim izbacen iz novinarstva, a takvih slucajeva je bilo u nekoliko navrata, mogli su ovi novinari izbeci ovu sudbinu, sto su mnogi i cinili, ali je trebalo da se okrenu protiv onih koji su ih podrzavali dok su pravili karijeru i da na iste „bacaju drvlje i kamenje“, ovo smo mi neutralni nazivali „bacanjem obraza pod noge“, ovde jos moram dodati da nisi mogao biti novinar ako nisi bio ‘politicki podoban’, tacnije receno, morao si biti clan komunisticke partije, koja je posle svoje ime promenila u Savez Komunista Jugoslavije.

Zapravo je bilo pravilo, ako podne neka politicka garnitura, onda padaju i mnogi, ili skoro svi, urednici rubrika i glavni urednik i direktor izdavacke kuce. Za vreme koje sam proveo radeci u ovoj stampriji desile su se dve krupne politicke promene (jedanput je to nazvano ‘liberalizam’, a drugi put ‘autonomastvo’) u kojima je pala celokupna pokrajinska vrhuska, a samim tim i mnogi od urednika rubrika i glavni urednik kao i direktor jedne od ovih novinsko-izdavackih kuca.

Moram reci da su u oba ova slucaja naglo napredovali losi novinari (koji  su zauzimali njihova mesta), ne moram ni reci da su ti losi novinari bili u prvom redu losi ljudi, koji se nisu niceg libili da bi se istakli u svojoj privrzenosti „novoj linije partije“, utrkujuci se u tome ko ce vise blata baciti na vec palo rukovodstvo i one novinare koji su zajedno sa tim rukovodstvom smenjeni ili izbaceni, jednom recju tada bi „sljam isplivavao na povrsinu“ da bi on vodio glavnu rec, no ubrzo sve opet dolazilo na svoje mesto, sem sto bi „sljam“ zauzima mesta u politickoj garnituri i zauvek napustao novinarstvo gde i nisu imali svoje mesto.

Eto to je ono sto me je navelo da se divim pravim ljudima u ovim profesijama, jer nikad nisu bili sigurni sta ce se sa njima ‘sutra’ desiti, a ipak su se opredelili za ovo zanimanje, nesto slicno se desavalo i glumcima, muzicarima, piscima, estradnim umetnicima i mnogim drugim, pa cak i nekim slikarima, zakljucite sami koliko treba hrabrosti da se osoba posveti ovakvom poslu, to i jeste razlog moga divljenja prema ovim licnostima, nastranu sto su mnogi od njih zasluzivali da ih se postuje i da im se divi, jer su zaista predstavljali nesto posebno u svom poslu.

Nisam tip coveka koji se moze baviti politikom, jednostavno ja sam imao svoj arsin za pravdu, a iznad svega mi je bilo vazno da zadrzim svoju samostalnost u rasudjivanju o tome sta je dobro, a sta lose, drugim recima, imao sam svoje misljenje od koga nism bio spreman da odstupim sem u slucajevima kada bih bio ubedjen da u necem gresim, svakako  da nisam gresio kada sam izrekao svoje misljenje o novinarima koje sam nazvao ‘olosem i sljamom’, pa sad kad su oni postajali vodeca garnitura u politici onda vam je jasno da nije mogao postojati ni jedan razlog da se i ja prikljucim tim ljudima i takvoj politici tako da sam ceo zivot ostao izvan politickih stranaka iako sam i te kako bio aktivan u kritikovanju svih negativnosti koje je politicka garnitura cinila, takav sam i danas, najverovatnije da se nikad ni necu promeniti.

Pogresno bi bilo da pomislite da se nesto moglo javno kritikovati, pa i onda kada svoja kriticka zapazanja iznosis pred svojim prijateljima, bilo  je mudro da ta zapazanja ili kritika budu receni na nacin da se mogu dvojako tumaciti jer se skoro redovno dogadjalo da to sto si rekao ljudima u koje imas poverenje cesto cuju i to na naopak nacin, ljudi koji su za to bili zaduzeni, a od kojih si morao kriti i najdublja svoja osecanja ukoliko si zeleo da uzivas kakvu-takvu slobodu.

Moje odsluzenje vojnog roka i zaposlenje u Novom Sadu, desilo se deset godina posle zavrsetka rata, tako da je sad stanje bilo nesto bolje nego u vreme kad sam ja zavrsio zanat i prvi put stupio na posao, sad je vec imalo, ako ne svega, ali ono bar dosta toga da se kupi, kako su trgovinske radnje pocele da se dopunjuju raznom robom, tako se mogao uocavati pocetak raslojavanja drustva, jer iako je sad bilo robe koja se moze kupiti, nije bilo mnogo kupaca koji su imali sredstava da tu robu kupuju.

Raslojavanje drustva o kome sam ovde govorio bilo je dvojako, prvo je bilo uocljivo ko ima sredstava da moze za sebe da kupuje kvalitetnije materijale za odela, to je ono sto je bilo najucljivije, ali je bilo vidljivo i ko ima ukusa kod kupovine ponudjene robe koja se sada nija sastajala samo u tekstilu, iako je to u prvom mopmentu bilo najzapazenije, sad se moglo kupiti i druge robe koje su predstavljale karakter onih koji su te robe kupovali.

Mozemo mi tu nabrajati sijaset tih artikala, ali cu se ograniciti samo na njih nekoliko, recimo na kupovinu knjiga i namestaja.

Skorojevici, kako je narod zvao novofomiranu ‘drustvenu elitu’, kupovali su knjige na ‘metar’ (u zavisnosti od dimenzija regala u koji ih stavljaju), bilo je vazno da su te knjige bile u tvrdom povezu i da je materijal bio u kvalitetu i boji koji se njima svidja i koji je trenutno u modi. Takodje je i namestaj bio u istom stilu, sad sto se tu moglo naci delova namestaja koji je predstavljao vreme nekog od Lujeva, pa sve do najmodernijih  primeraka, to njima nije smetalo, iako bi to svakom sa imalo ukusa prestavljalo pravo ruglo.

Iako sam rekao da cu se cuvati politike i ratnih dogadjaja, koje sam nameravao da izbegnem u prici o mom odrastanju, ipak je neizbezno da se nadju u ovoj prici i neki neizbezni pratioci koji su bili sastavni deo ovih zbivanja.

Naime, navo vlast je sebi stavila u zadatak da stvara novo drustvo, to novo drustvo, po njima, je podrazumevalo da se mora raskrstiti sa svim sto je predstavljalo staro nasledje, tako se stvarao utisak da se pre ove, komunisticke, vlasti nije nista dogadjala a ako se nesto i dogadjalo to je bilo lose i nazadno, ovo se odnosilo na sve sto se u zivotu pre njihovog preuzimalo vlasti desavalo, izuzetak je bio samo u onome sto  je velicalo znacaj i dolazak na vlast komunista.

Tako su odjednom bili nepozeljni svi dotadasnji pisci, mnogi od naucnika, pa cak su bili nepozeljni i poneki matematicari, konstruktori, pa cak i arhutekte, posebno ako su kojim slucaje neki od njih i podrzavali neki nekomunistiscki rezim, a kako su svi rezimi, sem komunistickog, bili antikomunisticki, to je onda znacilo da su samo komunisticki simpatizeri bili pozeljni, pa da se radilo o bilo kojoj oblasti zivota.

Kako je, tokom istorije, bilo malo onih koji su pripadali onima koje su komuniste podrzavali, onda se krug onih koji su pozeljni, ili ako hocete bili dostupni javnosti, bio sasvim mali, kako medju piscima, tako i medju ostalim stvaraocima kroz istoriju.

Kad sam rekao da su komunisti hteli da stvore utisak da svet  i sve sto se u tom svetu dogadja, pocinje i zavrsava sa njima, to moram istaci da su to oni i njihovi simpatizeri bukvalno shvatili, a tokom njihove vladavine su nastojali da u to ubede sav  narod nad kojim vladaju.

Tumaceci razvoj drustva kroz istoriju, pocev od prvobitnih zajednica, pa sve do komunistickog uredjenja, koje su proglasili za bezklasno, komunisti su narodu nametnuli misao i ideju da je njihova vladavina konacan oblik drustvenog razvoja, sto je, po njihovom tumacenju, znacilo da ce ceo svet morati prihvatiti njihovu ideju o odrustvenom uredjenju i bezklasnom drustvu, svakako da je ova njihova ideologija bila prihvatljiva za narod, posebno one koji su bili siromasniji i manje obrazovani, a kako niko od intelektualaca nije smeo ili nije imao mogucnosti, da ukaze na razliku izmedju onoga o cemu komunisti govore i onoga kako se oni u praksi ponasaju, to je onda ta njihova propaganda o jednakosti i besklasnosti drustva je bila prijemciva narodu.

Kasnije kad su se otvorile granice i kada su nasi ljudi mogli da vide i drugaciji zivot, komunisti su nastojali da taj drugaciji zivot prikazu kao zivot u kome kapitalisti iskoriscavaju radnicku klasu, kako su ti nasi radnici, «arbajteri», bili uglavnom nepismeni ili polupismeni i kako su se uglavnom bavili fizickim poslovima, to nije bilo nikakvo cudo sto su prihvatali kao istinu sve ono sto su im ovi propagatori servirali.

Moram ovde istaci, radi razjasnjenja svog prikaza stanja u zemlji, da su vlast drzali uglavnom polupismeni komunisti i da je glavni ideolog celog pokreta bio bravar, krojac i  jedan ucitelj. Nepotrebno je da ovde naglasavam koliki je u tom slucaju bio stepen njihovog znanja, uostalom oni su se i mogli odrzati na svojim polozajima, zahvaljujuci tome sto je i stepen pismenosti naroda u zemlji u to vreme bio takav da su nepismeni predstavljali 75% populacije, i da su uglavnom celokupnu vlast u zemlji drzali nepismeni i polupismeni, a svakako da je narodu bilo prihvatljivije i razumljivije da veruje njima nego nekim koji su «mnogo pismeni i pametni», pa samim tim i nerazumljivi ovom narodu, ovo misljenje ce pratiti jos duga narod iz ovog podneblja i verovatno da ce se produziti i u 21. vek.

Sad ce citaocu biti jasnije shvatljivo zasto je postojala autocenzura kod ljudi koji su predstavljali inteligenciju naroda, jer su takvi bili stalno pod prismotrom vlasti koja se bojala njihove mudrosti i njihova znanja, jer  objektivno da je od intelektualaca njima pretila opasnost gubitka vlasti, zbog cega su ti intelektualci bili stalno pod njihovom prismotrom, dok su intelektualci morali pribegavati autocenzuri kod svojih nastupanja i pomno paziti da ne napisu ili izreknu nesto sto bi se moglo protumaciti kao protivkomunisticko, ili kako su komunisti voleli da kazu, protivnarodno istupanje, nepismeni i poluposmeni nisu imali problem autucenzure, uostalom za njih je taj pojam bio sasvim nerazumljiv, kao sto su, uostalom, njima bila nerazumljiva i mnoga druga zbivanja u drustvu, te ce to nerazumevanje drustvenih zbivanja i dovesti do pada njihovog sistema, koji ce nastaviti da se odrzava jos samo u nerazvijenim zemljama.

Dosta sam napisao o vlasti i intelektualcima, mislim u ovoj svojoj prici, sad je red da nastavim pricu o daljenjem svom zivotnom putu, a da bih to mogao uraditi potrebno je da vam kazem ponesto i o svom shvatanju zivota i nacina na koji treba ici na tom putu koji nam je darovan.

Moglo bi se reci da ja spadam u one za koje govore da imaju utopisticke misli, bez obzira sta citaoc mislio o utopiji, ja ipak mislim da na zemljinoj kugli npostoji dovoljno prostoran i dovoljno dobara da bi svi mogli dobro ziveti kada bi i prostor i dobra bili pravilno rasporedjeni i kada ne bi postojala ljudska pohlepa ali i sebicnost.

Svakako da sam svestan da svi ljudi nisu jednaki, ali zato svi i nemaju jednake potrebe, da bih bio potpuno razumljiv, nisu svi ljudi ni bioloski izjednaceni, razlika je mnogo, kako u pogledu fizickih taka tako i intelektualnih sposobnosti, ali u principu svi smo mi samo ljudi i za sve ljude bismo imali dovoljno proizvoda za zadovoljenje njihovih potreba, ako ne bi postojala i potreba (sebicnost) da se dokazuje nadmoc nad drugima, otpor protiv izjednacavanja sa drugima kao i zelja da se ima vise od drugih, pa makar i nemali potrebe za tim sto imamo vise u odnosu na druge.

Komunisti su imali moto svog programa «svakom prema potrebi – svaciji doprinos prema mogucnostima».

Kako sam rodjen i odrastao u patrijahalnoj sredini i kako je u mom rodmon mesto, u vreme mog odrastanja, postojalo dosta porodica koje su zivele u velikim zajednicama i koje su brojale veliki broj clanova, pa cak i moji bliski rodjaci su ziveli u takvaj zajednici i njihovo domacinstvo je brojalo vise od trideset clanova, broj clanova tih porodica i njihova sloga cinili su da te porodice sluze ostalim porodica za ugled, a domacin tih porodica je predstavljao coveka cija se rec postovala i u porodici i u samom selu pa i u siroj okolini.

Obicno su te porodicne zadruge bile poznate svima, kako po svojoj slozi, tako i po svom porodicnom staresini (koga su svi nazivali domacinom i koji je biran na porodicnom skupu), ali isto tako i po tome sto su te porodice bile i imucnije od ostalih i sto se kod tih porodica nije osecala nemastina mada ni one nisu posedovale veca imanja od drugih porodica koje su se izdelile, pa samim tim sv0oja imanja smanjvali, ali i ostajali bez mogucnosti da neki od njihovih clanova odu na privremene (sezonske) radove i tako doprinesu uvecanju porodicnog budzeta, ili kakvo je stanje zapravo bilo, doprinese da takve porodice budu materijalno obezbedjene za tu godinu kad je u pitanju hrana i odevanje.

Uobicajeno je bilo da se posle vecere clanovi porodice dogovore o narednim zadacima, svakako da se vodilo racuna o fizickoj spremnosti clanova tih porodica, tako da im i zadaci za naredni period budu prema njihovim sposobnostima ili prema njihovim mogucnostima, pa ako hocete i navikama, jer dobar kosac i ne mora biti najsnazniji i najjaci u toj porodici, isto tako ni dobar coban ne mora biti odredjen premo svojoj snazi i fizickim sposobnostim, vec pre svega prema svom odnosu prema poverenoj mu stoci za cuvanje, jos nesto je bilo znacajno za te porodice, a to je da sami domacini sebi, pored onih domcinskih poslova, odrede za sebe dodatne poslove, koji niukom slucaju i nisu bili najlaksi, dok su njihova deca dobijala iste ili i teze poslove od dece domacinove brace, a kako su postojale porodicne zajednice koje su bile u tolikom srodstvu da se njihovi clanovi mogli izmedju sebe i zeniti i udavati (mada se to nije desavalo), tu je domacin stvarno morao voditi racuna da svak dobije zadatak koji ce moci ispuniti bez velikiog naprezanja.

Kad su porodice slozne, a bilo je porodica koje su brojale i preko 45 clanova, onda ni zadaci nisu bili toliko teski, jer je postojalo «dovoljno ruku» da se bez vecih naprezanja svi poslovi obave i retko je kad postojala potreba da se radi duze od 7-8 casova dnevno, dok se podrazumevalo da se ne radi nedeljom niti bilo koga dana koji je u crkvenom kalendaru obelezen crvenim slovom (svetac), takodje se nije radilo ni u danima kada je padala kise, sem nuznih poslova ispasa i prehrana stoke i zimi sem sto se obezbedjivao ogrev i prehrana stoke i one nuzne kucevne radnje.

Ovu pricu o porodicnim zajednicama u mom zavicaju, ispricao sam kako bi me citalac mogao shvatiti kad kazem da verujem u besklasno drustvo i u jednakost sviju ljudi na zemlji.

Eto, ta cinjenica, umnogome me je opredelila da prihvatim da je besklasno drustvo i ravnopravnost svih ljudi najpravednije drustveno uredjenje koji bi moglo da se ostvari, ali svakako ne putem prisile i nametanja, vec pre svega porastom svesti drustva, sto je svakako tesko ocekivati u skoroj buducnosti.

U svakom slucaju, pa makar se ova utopija nikad ne ostvarila, namece se potreba da se bar zanosimu mislju da ce i to vreme doci makar ga mi i nedoziveli i to nam je na izvestan nacin satisfakcija jer verujemo u nesto sto je pravi ideal i sto bi, ustvari, trebalo da bude krajnji cilj postojanja coveka, kao razumnog bica, na planeti zemlji i njegov prevashodni zadatak da taj cvilj  postigne

Znam da nisam prvi ili jedini koji ima takvu zelju, takodje mi je poznato da su mnogi izrabljivali naivnost i lakovernost ljudi u lako ostvativanje takvog cilja, komunisti su takvu zelju proglasili za “ borbu za svetliju buducnost”, doduse ta ‘svetlija buducnost’ je mnogima od njih vec bila dosla i oni su imali daleko vise od onoga sto su narodu nudili u toj ‘svetlijoj buducnosti’.

Meni licno su mnogi moji dozivljaji, ali i zbivanja u drustvu i obmane koje su vlastodrzci primenjivali kod obmane naroda, pomogli da konacno odrastem iako nikad nisam prestao da budem dete i mislim da nikad ni necu prestati.

Imena onih najuspesnijih iz mog sela:

Katic Radomir, statistika

Katic Ilija vojna akademija

Zagorac Dusan profesor

Zagorac Dragomir doktor

Zagorac Nedelojko pravo

Zagorac Nikolola ekononija

Zagorac Miomir ekonomija

Zagorac Bogdan ekonomija

Zagorac Milan ekonomija

Zagorac Bozo sumarski ing.

Zagorac Simo ekonomija

Jolic Danilo profesor

Jolic Mirko pravo

Vujcic Radovan sumarski ing.

Vujcic Ilija ekonomija

Vujcic Mirko zubar

Vujcic Slavko zubar

Vujcic Mirko doktor

Barosevcic Ilija pravnik

Barosevcic Nikola profesor

Injac Stevan ekonomija

Injac Todor ekonomija

Injac Stevan agronom

Injac Jovo fizika

Injac Rajko fizika

Injac Nedeljko ekonomija

Injac Marko doktor

Kozomora Vaso vojna akademija

Rosic Marko vojna akademija

Rosic Zivko vojna akademija

Rosic Zdravko vojna akademija

Ivetic Rajko doktor

Ivetic Gojka vojna akademija

Ivetic Svetko ekononija

Ivetic Branko profesor

Ivetic Ranko ekonomnija

Djuran Branko vojna akademija

Djuran Nikola ekonomija

Ovo su samo neki od ljudi ovog sela koji su zavrsili fakultete i bili uspesni u svom poslu, a svakakkao i cenjeni od naroda naseg sela, kazu da je najteze biti pop u svom selu, e vidite ovi ljudi i jos neki drugi bili su i vise nego popovi i nije im bilo tesko da budu uspesni u nasem selu. Ne bih bio posten i pravedan ako ovde ne kazem da su mnogi iz sela, iako nisu zavrsili fakultere, postali cenje, pa mozda i vise od ovih sa falkultetima, i to zahvaljujuci svom ponasanju i uspehu koji su postigli  svojim radom u mestima gde su se nastanili i zasnivali svoja ognjista, mene licno su najvise zadivela tri brata: Rosica Todor,  Ilija i Luka kao njihov najmladji brat Jovan, koji su kod sviju stanovnika sela uzivali veliko uvazavanje i svuda bili rado vidjeni gosti, zapravo to su bili najradje vidjeni ljudi ovog kraja, i to ne samo u nasem selu vec i u celoj okolini.

Pancevo, 2 avgusta 2010.